Zvezdu bruka 12. igrač, a ne oni na terenu

Ko je iole čuo za Crvenu zvezdu verovatno će olako za sadašnje igrače, trenera, pa i upravu da kaže da to nije ona Crvena zvezda. Pod utiskom slavne prošlosti, iz koje za sva vremena kao alem-kamen blista titula evropskog prvaka 1991, njeni nezadovoljavajući rezultati u naše doba izgledaju kao nešto što je ranije bilo nezamislivo.

I stiglo se dotle da grupa organizovanih navijača komanduje fudbalerima, da ih javno ponižava... Vrhunac je bio prekjuče kada su im naredili da im predaju dresove. Igrači su kao jaganjci poslušno izvršili ono što se od njih traži.

Nije bruka da se izgubi. Utakmice se i igraju zato što ne mora da pobedi bolji, slavniji, ugledniji...

Nije sramota ni da se loše igra. Naš čuveni olimpijski tim je 1952. u Tampereu vodio s 5:1 protiv Sovjetskog Saveza, pa se utakmica završila nerešeno (5:5).

Bekenbauerova Zapadna Nemačka je na Svetskom prvenstvu 1974, čiji je bila domaćin, izgubila od Istočne Nemačke (1:0). Bio je to prvi i jedini fudbalski susret reprezentacija dve Nemačke i tadašnji evropski prvak, a potom i svetski, nije izdržao tu psihološku borbu.

Isto tako ni Brazil kada je bio domaćin Svetskog prvenstva 1950. Na Marakani, sagrađenoj da se proslavi titula, domaćin je izgubio od Urugvaja s 2:1, a bio mu je dovoljan remi, pa da postane svetski prvak. Nije mu vredelo ni što je poveo.

Dešavaju se greške, čak i najvećim igračima. Mesi je promašio protiv Čelzija penal u polufinalu Lige šampiona i Barselona je ispala. Teri se okliznuo kad su penali odlučivali ko će da bude evropski klupski prvak i Čelzi je izgubio od Mančester junajteda 2008. u Moskvi.

Iz jedanaesterca Dragan Stojković nije dao gol u finalu Kupa Jugoslavije 1988. i banjalučki Borac je postao jedini drugoligaš koji je trijumfovao u tom takmičenju. Na Svetskom prvenstvu 1990. isti igrač je u četvrtfinalu protiv Argentine, kad se igralo na penale, pogodio prečku.

I za Predraga Mijatovića je bela tačka bila – crna. Promašio je u finalu Kupa Jugoslavije 1993. i Zvezda je pobedila. Na Svetskom prvenstvu 1998. nije bio precizan s 11 metara protiv Holandije, pa je naša reprezentacija ispala.

U bogatoj istoriji Crvene zvezde nisu uvek tekli med i mleko. Najteži poraz u prvenstvu joj je naneo Partizan pobedivši je 6. decembra 1953. čak sa 7:1. Njeni tadašnji navijači su to sportski prihvatili.

„Crveno-beli” su 1957. drugi put uzastopno, a ukupno četvrti, osvojili prvenstvo. Međutim, nije im išlo od ruke na početku naredne sezone. Posle sedam kola, na polovini jesenjeg dela šampionata, 13. oktobra 1957, bili su na poslednjem mestu, bez ijedne pobede. „Zvezdašima” je bilo, razume se, teško, ali im nije padalo da omalovažavaju svoje igrače.

Sledeći put se na poslednjem mestu našla 11. novembra 1984. Opet je prethodnu sezonu završila kao prvak, a u novoj je, posle 11. kola i poraza od Partizana s 2:1, bila 18. Niže nije moglo.

Ali, ni tada niko nije smatrao da fudbaleri brukaju klub. Nije bilo, kao ni ranije, smene trenera. Klub i navijači, svako na svoj način, bodrili su igrače, verovali u njih i Zvezda je u sva tri slučaju prvenstvo završila u vrhu tabele.

Tako se tim izvodi iz krize, a ne pretnjama, vređanjem, zastrašivanjem, nipodaštavanjem. Zvezdini igrači dok slušaju najgore moguće uvrede na svoj račun podsećaju na dete koje je oguglalo na ćuške, pretnje, vakele...

Lazić je protiv Voždovca promašio loptu, koja je došla daleko s protivničke polovine, i zbog toga je pao gol. Nije se okliznuo, jer je teren bio suv. Lopta nije išla po zemlji, pa da se nezgodno odbila od neke džombe. Takav promašaj može da napravi samo zaplašen igrač. A takvi su svi u Zvezdinom timu. Zašto bi inače bez ijedne reči protivljenja pristali da budu javno blamirani. Ali, oni znaju šta ih čeka, ako ne poslušaju svog 12. igrača, uvek najboljeg u Crvenoj zvezdi.

Lazićeva greška kao igrača iz zadnje linije se ne razlikuje od grešaka koje su pre njega pravili Zvezdini štoperi. Sličnih kikseva je bilo proletos, pa prošle jeseni, pa pretprošle sezone, pa one pre toga.

Za ovih nekoliko poslednjih godina menjali su se igrači, treneri, uprave, predsednici, ali nije vredelo. Zvezda igra bez – igre. 

Nisu se za to vreme promenili samo stadion i 12. igrač, kome oni idu na poklonjenje posle svake utakmice. Zbog tog idolopoklonstva su i zaslužili da se „sever” prema njima ponaša tako kako se ponaša. To je brukanje Zvezde.

Ti koji daju pravo da zavode red u Crvenoj zvezdi nesumnjivo imaju najbolje nameru i sigurno je da bi bili najsrećniji kad bi „crveno-beli” ponovo bili strah i trepet u Evropi. Ali, ako za ovoliko godina (Zvezda već šest sezona nije prvak) njihov način mobilisanja igrača nije doveo do željenog rezultata, nego je sve gore, možda bi trebalo da probaju drugačije, da podrže igrače, da im pomognu da vrate samopouzdanje.

Ako se nastavi kao i do sada, onda će i dalje Zvezdini igrači – i talentovani i borbeni, i mladi i iskusni – da sve više podbacuju, a samim tim u klub. Jasno, ima njima šta da se zameri, ali ih treba posavetovati, podučiti, podsticati da se razvijaju kao igrači.. Ne treba im samar koji im „sever” stavlja.