Vreća puna dvadesetog veka

Predstava „Beforeyourveryeyes”koja je otvorila 47. Bitef, zajedničko delo grupa Kampo i Gob Skvad, inovativno je i strukturalno složeno ostvarenje čiji su izvođači tinejdžeri podvrgnuti igri u metaforički izražajnoj sobi ogledala („Politika” je još 30. 6. 2012. vrlo pozitivno pisala o ovoj predstavi, u sklopu kritičkog osvrta na Londonski internacionalni teatarski festival). Da podsetimo, ovo uzbudljivo video-dramsko-muzičko delo govori o odrastanju i starenju u svetu globalizovanog spektakla, o odnosu prema smrti, olinjalim nadama i očekivanjima. Predstava nosi bitnu autentičnost zbog svoje istinitosti i iskrenosti, činjenice da izvođači na sceni ne predstavljaju fiktivne likove već su ono što jesu. Izazovan je i mnogoznačan postupak uvođenja komunikacije između scenski prisutnih glumaca sa video-snimcima čiji su oni akteri, snimljenih nekoliko godina ranije. On otvara dirljivi prostor sagledavanja napetosti između prošlosti i sadašnjosti, ali i unosi pometnju u auru živog scenskog prisustva, problematizuje odnos prema njegovim virtuelnim dvojnicima koji su našem medijskom društvu postali skoro pa stvarniji od stvarnosti. Na planu sadržaja, radnja izvire i iz konflikta između neumitne prolaznosti života i smrtnosti tela, i esencijalne, nepotrošive strasti za životom koja opstaje u inat zagušujućoj čađavosti okruženja.

Češka predstava „Evropeana” reditelja Jana Mikulašeka, nastala prema popularnoj knjizi Patrika Ouržednika, na scenu je istresla punu vreću fragmenata iz burne istorije dvadesetog veka. Osam glumaca predstavljaju grupu nekakvih govornika, kao da su u nekom sudu, ili na konferenciji, sede za stolom, ili gravitiraju oko njega. Formalno obučeni, sa slušalicama na ušima, oni pseudodidaktičkim, plastičnim govorom izbacuju faktografiju savremene istorije. Pred gledaocima se kotrljaju podsećanja na eksploziju fašizma, užas upotrebe atomskog oružja, velike smene vladajućih ideologija, kao i opšte urušavanje duha, prodor društvenih depresija. Ovi motivi su ukršteni sa progresivnim momentima društvene istorije, tehnološkim inovacijama, odlasku na Mesec, političkim i seksualnim oslobađanjima.

Glumci igraju kao da su jedno telo, sinhronizovano se kreću, plešu, padaju, brbljaju, pevaju, vrište, bulazne, kotrljaju se, uzdišu, puše, cvile. Njihova stilizovana, antirealistička igra kreira scensku stvarnost iz koje kipi intenzivno osećanje apsurda i koja savremenu istoriju prikazuje u jarkim farsičnim tonovima. Ta osnovna antirealistička postavka je odgovarajuća i dosledno sprovedena, ali treba reći i to da igri fali zgusnutije naracije, dinamičnijeg vođenja radnje, te jačih iskakanja iz ravnine tona pripovedanja. I glumcima bi dobro došlo da se malo otkoče, kao da su zaglavljeni u nekom grču, kao da nisu potpuno usvojili tu vrstu antimimetičkog nastupa. Ipak, uspeli su da jasno prikažu jedno beketovsko osećanje sveta, egzistencijalističku grotesknost koja ispoljava tragikomičan smisao, univerzalno osećanje užasnutosti svetom, prožeto pomirljivom nemoći da se on popravi. Scena Jana Mikulašeka označava prostor sudara nespojivih spojeva, zbiranja alogičnih tokova, tkanja brda nonsensa, ukratko, predstavlja metaforičku ludnicu sugerišući tako da je istorija dvadesetog veka istorija ludila.

Neosporna je scenska jasnoća „Evropeane”, namere autora su odlučno izvedene, ali teatarska igra tu prevashodno predstavlja svet za sebe, fali joj snažnijeg unutrašnjeg naboja. Iako scenski atraktivan, beketovsko-apsurdni odraz sveta je ipak nastao pre više od pola veka. To je najveći problem ove predstave, to što joj nedostaje savremenijeg i stvarnijeg angažmana i izazovnijeg uplitanja u tumačenje sadašnjeg društvenog trenutka koji vapi da bude protumačen. Bez toga, ono nije više od jedne dopadljive, larpurlartističke igre koja ne kopa u dubinu problema. A savremeni svet je ipak predaleko od utopije u kojoj bi takva estetizovana samodovoljnost, odnosno istorijska avangardnost, bile opravdane.