Obožavam Miloša Formana

San Sebastijan– Tajnu dugovečne uspešne bračne veze sa legendarnim glumcem, rediteljem i producentom Vorenom Bitijem,sa kojim je još od zajedničkog filma „Bagzi“, glumica Anet Bening (Topeka, Kanzas, 1958) će jednostavno objasniti kao spoj „finih svakodnevnih kompromisa, uz mnogoljubavi i četvoro dece“, a svoje glumačke uspehe i u pozorištu i na velikom filmskom platnu kao „najbolji mogući način za samooslobađanje i iskazivanje saosećanja sa drugima, uz mnogo izazova“. Uz jedan dodatak – šta god da igra,Beningova će uvek iznedriti i dozu komičnog i humornog.

Zbog njenih poslednjih uloga, u filmovima „Lice ljubavi“ Arija Posina i „Najverovatnija devojka“ Šerija Springera Bermana i Roberta Pulčinija, američki mediji ovu godinu nazivaju filmskom godinom Anet Bening, predviđajući joj još jednu nominaciju za Oskara, posle već četiri osvojene za filmove „Varalice“, „Američka lepota“, „Biti Julija“ i „Deca su u redu“ (za poslednja dva osvojila je „Zlatne globuse“).

Posinov film „Lice ljubavi“ imao je pre dva dana i evropsku premijeru u programu „Biseri“ na 61. San Sebastijan festivalu, gde je i vođen ovaj ekskluzivni razgovor za „Politiku“.

Teško je napraviti dobru ravnotežu između drame i komedije?

Oh, izuzetno, i zato se takve stvari sve manje rade. Lakše je biti ozbiljan, teže je pronaći način da se kaže istina,a da se pritom zadrži smisao za humor u priči. Dakle, mora da se pronađe način da se vešto hoda po toj tankoj liniji, da se dobije na suštini stvari, na emocionalnom sadržaju koji je najvažniji za sve nas.

Ed Haris i Anet Bening u filmu „Lice ljubavi” Arija Posina 

Odmah ste pristali na ulogu u filmu „Deca su u redu“?

Srela sam u komšiluku rediteljku Lizu Čolodenko, dala mi je na čitanje nacrte scenarija,znala sam da će u filmu igrati Džulijen Mur i sve je to bilo neki zadovoljavajući kontekst. Smatrala sam da je humor zaista pravi ključ za priču o vezi dve žene koje su poželele zajedničku decu.

I lik u ovom filmu je dokaz da uvek birate i igrate kompleksne likove?

Volim likove koji imaju neku svoju autentičnu prirodu. Višedimenzionalnost. Volim kada je lik u scenariju „nacrtan“ kao ljudsko biće, da ima vrline,ali i mane, makar one diskretne. Svaki lik koji je „nacrtan“ širokim potezima, bilo negativno bilo pozitivno, uopšte nije zanimljivo igrati. Mali, fini detalji u karakteru, mentalitetu i prirodi lika, to je ono što je glumački izazov, jer glumac onda istražuje.

A šta je sa onim graničnim aspektima u glumi, poput ljubljenja sa Džulijen Mur?

To je bilo lako! Razgovarale smo, obe smo se složile da smo na filmu, pa i u privatnom životu, poljubile neke mnogo manje poželjne ljude i saglasile se da je u filmu „Deca su u redu“, s obzirom da smo nas dve ljubavni par koji se veoma voli, neophodno i da se poljubimo u usta.

Šta Vas najviše privlači i izaziva da odaberete i posvetite se ulozi na velikom ekranu?

Uvek ono što je napisano. Scenario. Sve počinje sa tim,i tokom godina sam se silno uverila kako je dobro napisan scenario ključan. Naravno, i reditelj, jer filmovi su stvarno njihovo polje. Volim odnose, kada radimo zajedno i pokušavamo da stvari napreduju. Znam da ako postoji nešto u scenariju što mi kao glumici ne leži ili nešto škripi, mogu to da popravim. Činim sve da trenutke i čitave scene u filmu igram najbolje što mogu, a na reditelju je da to sastavi u celinu.

Imali ste ne tako davno i prilično emocionalnu reakciju na stav njujorške kritičarske scene povodom proglašenja Oskara za najbolju glumicu?

Ono što sam tada zapravo rekla, jeste to da kritičari i mi glumci, filmski poslenici, živimo u simbiozi,i da je tako oduvek bilo. Naravno, kritičari imaju odgovornost da stvari stavljaju u kulturno-sociološki i politički kontekst, a naš posao je da uradimo najbolje moguće ono što radimo. Mi smo povređeni kada nas ljudi ne vole, a oduševljeni kada nas hvale i obožavaju. To je tako normalno, jer je u ljudskoj prirodi. Nema glumca, reditelja ili umetnika bilo koje vrste koji nema tu vrstu osetljivosti. Tako je i sa onima koji pišu kritike. I kritičari su osetljivi na ono što ljudi govore o njima.

Stiven Holden, kritičar „Njujork tajmsa“, povodom filma „Lice ljubavi“, kaže da ste Vi jedna od najvećih reaktivnih glumica našeg vremena i da je sve u Vašem veličanstvenom licu na kojem se registruje svaka radost i svaki strah. On to naziva licem našeg trenutka, terenom savršenstva.

Eto, to je kompliment zbog kojeg mogu da budem oduševljena nečijom filmskom kritikom! Kao glumica, naučila sam da život i sve oko sebe gledam kroz tuđe oči, da pratim viziju reditelja i pisca i da liku sa papira dam sve od svoje krvi i mesa. Pre svega, da dam što više saosećanja. Tako je bilo i sa likom sredovečne Niki, koja je posle gubitka muža izgubila i sva svoja interesovanja, sve do trenutka dok nije pronašla osobu koja mu fizički neverovatno liči. I tu je taj ulaz za saosećanja. Taj proces počinje sa izazivanjem sopstvenih osećanja i mogućih reakcija na datu situaciju i to se može desiti na mnogo načina:od istraživanja do pukih slučajnosti koji iznenada daju smisao onoga što moj lik treba da oseća. Samorefleksija je prvi korak. Nikina veza sa čovekom kojeg igra Ed Haris je vrlo zdrava, postoji deo nje koji zna da ona zapravo na taj način produžava ljubav prema mužu kojeg više nema. Da to ne zna, bila bi luda! Ha!

Nezaboravni ste kao Julija u Sabovom filmu po romanu Somerseta Moma,mušičava popularna glumica koja ne može da se odrekne sujete i pristane na dolazak mlađih od nje?

Ne vidim sebe kako se takmičim sa mlađim glumicama. Mislim da ću biti u stanju da igram uloge u kojima ću moći da skinem masku, jer dobra gluma je više skidanje maske nego njeno stavljanje. U filmu „Biti Julija“ Ištvana Saba to je svakako istina. Sa kamerom koja je tako blizu, može se videti sve, i ono dole, u dubini duše. Biti u stanju to uraditi je i zastrašujuće, ali i oslobađajuće i zato to volim. Sada,u filmu, „Lice ljubavi“,moje lice je kao na tanjiru, u krupnom planu, sa svakom i najmanjom borom. Bez maske.

Šta Vam je bilo zajedničko sa Ištvanom Sabom?

Ljubav prema Čehovu. On je režirao mnogo Čehovljevih predstava u pozorištu, a ja sam u pozorištu igrala u „Višnjiku“. Čehov je,uz Bernarda Šoa,jedan od mojih omiljenih pisaca, volim njegove kratke priče. I Voren (Biti – prim. aut.) se divi Čehovu i rado ga predaje svojim studentima, uz Ibzena i Strindberga.

Voren Bitije strog profesor?

Voren je velikodušan, kooperativni profesionalac koji se brine o svima. Takav je i kao profesor i kao reditelj i producent. On razume šta za glumca znači proces, razume talenat i to koliko je krhka većina glumaca i kako postoji neverovatna slabost koja ide sa talentom.

Da li je to umeo da prepozna i Miloš Forman kod koga ste imali jednu od svojih prvih velikih filmskih uloga?

On je bio neverovatan, mnogo sam od njega naučila i zato sam mu zauvek zahvalna. Iako još tada već veteran, bio je toliko strastven i veoma specifičan u onome što je hteo. Nije podnosio „šmiranje“ u glumi, a kod mene je togna početku snimanja „Valmonta“ sa Kolinom Firtom, bilo zaista mnogo. Samo bi uzviknuo: „Ne, ne! Prestani sa tim ’svi smo lepi na ovoj slici’“ i počeo da me imitira. Forman će vas imitirati, podsmevati vam se, a onda pokazati kako bi on hteo da se to uradi,i to veoma efikasno, ali i zabavno. Obožavam Formana.

Jeste li unapred znali da ćete uraditi nešto posebno prihvatanjem uloge neverne majke u filmu „Američka lepota“ Sema Mendesa?

Postoje neke stvari, jedan određeni deo igre, u kojem je bilo mnogo bola,baš kao i zadovoljstva. Poput onoga kada probe pozorišne predstave prate sve same nesreće, a na kraju to ispadne veliki šou. Da li sam znala unapred, mislim da nisam. Imala sam samo taj osećaj verovanja i neku dozu optimizma. Možete se zaljubiti u materijal, u pisca,u reditelja, ali meni se desilo da se,u slučaju „Američke lepote“,zaljubim u ceo proces, uprkos svim mukama, ponovnim snimanjima nečeg već snimljenog, jer je Sem u jednom trenutku shvatio da je krenuo pogrešno. On je imao neverovatnu dozu samopouzdanja i skromnosti istovremeno, i mi smo ga sledili. Rezultat vam je poznat.