Industrijske zone – šansa ili zabluda

Od industrijskih zona, izgrađenih u okolini mnogih gradova širom Srbije, očekivalo se da postanu motor regionalnog razvoja i obnove posrnule lokalne privrede, ali čini se da te želje nisu u potpunosti ostvarene. Stoga se o njima i dalje, šest godina nakon izgradnje prve industrijske zone, mnogo više priča kao o velikoj šansi za privlačenje stranih investitora u našu zemlju nego kao o uspešno obavljenom poslu.

Poljane nadomak gradova koje su preuređene, opremljene infrastrukturom, putevima, pristupnim saobraćajnicama i svime što bi moglo da zatreba nekome ko odluči da izgradi fabriku svakako jesu bitna stavka za svakoga kada počne da traži opštinu u Srbiji u koju će investirati. Svi su saglasni da su ovi svojevrsni parkovi za investitore neophodni i da je svaka zemlja koja ih je gradila od njih imala koristi. Međutim, u Srbiji ove zone, kojih prema zvaničnim podacima ima čak 92, nisu svuda uspešne. Tako su u Nišu (gde posluju investitori kakva je južnokorejska „Jura”) ili u Staroj Pazovi (u kojoj belgijski „Delez” pravi distributivni centar u vrednosti od 50 miliona evra) veoma uspešne. Sa druge strane, u gradovima poput Paraćina industrijska zona nije dala gotovo nikakve rezultate i mnogi bi rekli da je reč o potpuno promašenoj investiciji. Pa da li je nas u privlačenju više investicija u ovim zonama omela jedino ekonomska kriza, budući da smo u njihovu izgradnju krenuli tek 2007. godine?

Pre će biti da nije reč samo o tome. Jer, da bi strani investitor došao ili domaći proširio proizvodnju, nije dovoljno ponuditi mu lepo uređenu industrijsku površinu nadomak grada sa strujom, vodom, telefonskim kablovima i novim asfaltom. Pa ni famoznu sumu od 10.000 evra po svakom otvorenom radnom mestu. U celu investicionu slagalicu neophodno je uklopiti još nekoliko „sitnica” sa kojima mi odugovlačimo – pojednostavljenje procedura, ubrzanje dobijanja dozvola, omogućavanje da se na jednom mestu dobiju sve potrebne informacije o obavezama i pravima investitora, olakšavanje uslova poslovanja...

Verica Kalanović, potpredsednica Ujedinjenih regiona Srbije i donedavna ministarka za regionalni razvoj, za „Politiku” kaže da se industrijskim zonama bavi od 2007. godine (najpre kao ministarka za Nacionalni investicioni plan) i da je od tada zajedno sa lokalnim samoupravama učestvovala u formiranju 49 industrijskih zona. U to je samo iz Nacionalnog investicionog plana uloženo oko 25 miliona evra.

Na naše pitanje da li je izgradnja industrijskih zona dala očekivane efekte i da li je reč o isplativim investicijama, ona odgovara da se ne može dati sveobuhvatan odgovor.

– Negde da, negde ne. Moram da pomenem dobre primere, kojih je daleko više, ali i loše. Najsvetliji primer dobro isplanirane industrijske zone je Donje Međurovo u Nišu. Da vas podsetim, pre pet godina na tom mestu bila je ledina, a danas imamo fabrike u kojima radi više od 2.500 ljudi – navodi Verica Kalanović, dodajući da su dobri primeri industrijskih zona i u Loznici, Inđiji, Zrenjaninu, Pirotu, Jagodini.

Međutim, ukoliko su prazne i u njima nema fabrika i novih radnih mesta, industrijske zone su trošak.

– Čak i kada se nalazi na odličnom mestu, kao što je na primer  zona Zmič u Paraćinu, rezultati su izostali. To znači da je industrijska zona potreban, ali ne i dovoljan preduslov za dolazak investitora. Sa investitorima se mora raditi mnogo i uporno da bi se odlučili da dođu u Srbiju – navodi donedavna ministarka.

Zanimalo nas je i da li je bilo slučajeva zloupotreba u toku izgradnje industrijskih zona, kao i ko je kontrolisao sredstva koja su ulagana.

– Ako pod zloupotrebom smatrate nenamensko trošenje novca, toga nije bilo, a da ja znam. A da li je uvek bilo ispravnog planiranja? Odgovor i na to pitanje je da nije – odgovorila je ona.

Verica Kalanović takođe smatra da industrijske zone jesu potrebne Srbiji, ali i da je pogrešan stav da ih treba graditi u svakoj opštini.

– Primera radi, u opštini Knić bi bilo pogrešno formirati industrijsku zonu pre nego što se napravi put do najvećeg proizvođača kiselog kupusa u Gruži od kojeg živi čitav taj kraj. Taj proizvođač iz godine u godinu beleži sve veći izvoz, ima tržište, zapošljava ljude i za taj kraj je bilo neophodno da se uradi put. Ovaj primer nam pokazuje da ne postoji identičan odgovor na potrebe svih. Ono što je za Niš industrijska zona, za Knić je put, a za Mali Iđoš je vodovod – zaključuje Verica Kalanović.

U stranim organizacijama koje rade u Srbiji slično razmišljaju. Tako Tatijana Pavlović-Križanić, rukovodilac komponente za reformu javne uprave, „Ju-es-ejd” Projekta održivog lokalnog razvoja, kaže da oni trenutno podržavaju izgradnju pet novih industrijskih zona – u Novom Sadu, Beočinu, Temerinu, Užicu i Vranju. Ali, kako napominje, posao privlačenja investicija nije završen njihovom izgradnjom. On tada tek počinje.

– Investitore ne dovode zone, već ukupna investiciona klima. Zato podržavamo prekvalifikaciju i dokvalifikaciju radne snage, osnivanje centara za obuku, promenu nastavnih planova i programa za proizvodna zanimanja, smanjenje administrativnih barijera i jednostavnije procedure za dobijanje građevinskih dozvola. To će stvoriti dobru poslovnu klimu – objašnjava ona.

Za Dušana Kulku, eksperta u „Ju-es-ejdu” i direktora „Berman grupe”, međunarodne konsultantske kuće iz Češke, koji se takođe bavi ovom problematikom, dileme nema. Ulaganje u industrijske zone može da pomogne razvoj nerazvijenih područja u Srbiji. Ipak, to nije tako jednostavno.

– Većina opština i gradova u Srbiji koje sam posetio ne mogu da ponude industrijske zone pripremljene za tržište i to je jedna od osnovnih prepreka u privlačenju stranih investicija. Postoje velike razlike između opština i gradova, pa tako industrijske zone u Nišu predstavljaju dobar primer uspešnog projekta koji je doveo do konkretnih rezultata – napominje on.

Što se tiče pitanja „Politike” o tome kako izbeći nenamensko trošenje novca u izgradnji industrijskih zona, Dušan Kulka kaže sledeće:

– Odgovor na to pitanje je u realističnoj analizi lokacije gde će biti zona i u preciznom planiranju. To, uz građevinski aspekt, uključuje i izradu biznis plana. Trebalo bi izbegavati preambiciozne projekte i planirati po fazama, kako bi se omogućilo prilagođavanje planova promenama u poslovnom i tržišnom okruženju – savetuje naš sagovornik.

Ipak, zemlje centralne Evrope koje su pre nas krenule u tranziciju (i svakako je mudrije vodile) imale su dosta koristi od ulaganja u industrijske zone. Kako kaže Kulka, upravo ove države nam mogu biti dobar primer.

– Jer, osim promotivnih aktivnosti nacionalnih agencija u ovim zemljama i javni sektor je podržao razvoj industrijskih zona. Investicije su se isplatile kroz nova radna mesta, povećan izvoz, pristup novim tehnologijama, ali i kroz stimulisanje nacionalnih privreda u celini – zaključuje on.

Stefan Despotović