Tito prekinuo svađe oko izgradnje stadiona JNA

U oktobru 1948. godine u Beogradu je trebalo da se održe balkansko–srednjoevropske atletske igre.Plan je bio da se ta velika sportska priredba održi na novom stadionu,koji bi bio sagrađen na igralištu čuvenog predratnog kluba BSK, koje je bilo dodeljeno Partizanu. Međutim, Rezolucija IB-a onemogućiće da naš glavni grad bude domaćin. Staljin je jednostavno zabranio to atletsko takmičenje.

Grupa generala, na čelu sa Tempom Vukmanovićem, inače velikim entuzijastom, odlučila je da se stadion završi, pravdajući svoju odluku time da Beograd nema odgovarajući sportski objekat. U stvari, stadion je bio namenjen Partizanu. Pošto je završen projekat, kojije predviđao kapacitet od sto hiljada gledalaca, počelo se s gradnjom. Tada počinje tihi rat sa zvezdašima, kojima je crveno-bela boja bila pri srcu. Optužuju rukovodstvo Partizana za megalomaniju. Na zaprepašćenje partizanovaca, Zvezdinom taboru priključuju se Ivan Gošnjak i Koča Popović. I kako je to u ono vreme bilo, morao je Tito da interveniše. Na sastanku kod Tita, po Tempovim sećanjima u „Memoarima”, prvi je reč uzeo Gošnjak „i optužio da se gradi veliki stadion i troše ogromna sredstva u situaciji kada hiljade oficira nemaju stanova. Tito je našao srednje rješenje: dozvolio je da se gradi stadion, ali je upozorio da ne smije biti velik i da se ne smiju trošiti velika sredstva.” Tako je sagrađen stadion JNA, ali umesto sto, mogao je da primi pedeset pet hiljada gledalaca.

Ovaj reprezentativan objekat dovršen je posle Tempovog izlaska iz armije. Postao je ministar rudarstva. Njegov san da sagradi Partizanov stadion vratiće mu se kao bumerang na novoj dužnosti. U „Memoarima” je o tome napisao: „Tada je stanje u rudnicima bilo dosta teško, posebno u rudnicima uglja. Upravo sam nastojao da privučem na rad u Ministarstvo nove, sposobnije kadrove. A da bih uspio u tome, morao sam izgraditi nekoliko novih stanova... Otuda je bilo važno da uhvatim ’vezu’ sa Dražom Markovićem, tadašnjim ministrom građevina Srbije; on mi je obećao da će obezbjediti materijal i radnu snagu i da će izgraditi potrebne stanove u toku godine... Ali, jednog dana su mi javili da je radna snaga povučena na drugo gradilište. Odmah sam telefonom pozvao Markovića.

– Zašto je povučena radna snaga sa gradilišta?

– Armija je tražila radnu snagu za dovršenje stadiona – odgovorio je Marković. – A ona ima prioritet...

To me je naljutilo, pa sam nervozno reagovao:

– More, kakav stadion! Jeste li vi ludi? Ovdje se radi o uglju... može da bude ugrožena cjelokupna proizvodnja... ogrjev stanovništva...

Intervencija nije uspjela: radna snaga je ostala na stadionu; on je najzad dovršen. ’Moji’ stanovi su morali da čekaju.”

Dok je Partizan bio Tempova briga, nije samo stadion bio problem. Veliko uzbuđenje izazvao je i pokušaj da Rajko Mitić pređe u vojni klub. Najbolji Zvezdin igrač bio je pozvan u Političku upravu Generalštaba JNA, gde mu je rečeno da se od njega očekuje da iz Crvene zvezde pređe u Partizan. Mitić, nemajući drugog izlaza, otišao je da se požali Vladimiru Dedijeru, vatrenom zvezdašu. Dedijer, inače plahe naravi, odmah je pozvao Tempa.U knjizi „Izgubljena bitka Josipa Visarionoviča Staljina” o ovom događaju piše: „Pozovem ja (i to specijalnim telefonom) druga Tempa, načelnika Političke uprave Generalštaba, kada on na mene osu vatru kako ja ne znam da Partizan treba da bude najbolji tim Evrope, da najbolji igrači moraju da budu u njemu, da to nije samo njegova želja, nego postavljeni politički zadatak.

I ja planem s druge strane žice:

–More, Tempo, nije fudbal petogodišnji plan ili bitka na Sutjesci, nego je to zabava. Ljudi se tu potpuno iracionalno opredeljuju za ovaj ili onaj tim. Tu je mnogo emocije.

Tempo onda dreknu na mene, a ja njemu sasuh:

–Slušaj, Tempo, ti si od treće godine već čitao ’Kapital’, a ja sam se rodio blizu fudbalskog igrališta. Ako Mitić pređe silom iz Zvezde u Partizan, napraviće se pravo političko pitanje... Narod to neće razumeti. Tu ti se mi posvađasmo, kao nikad u životu. Ali, Mitić nije prešao u Partizan.”

Posle nekoliko dana Tito je pozvao Dedijera i pitao ga za svađu s Tempom. „Objasnim mu lepo tu situaciju s Partizanom, da je to privilegisan tim prema drugima, da njegovi igrači odmah postaju vojni činovnici, da primaju plate a ne rade što bi trebalo da rade i, kao jedan od primera, navedem golmana Šoštarića:

–Njegova je jedina dužnost da navija satove u Domu armije.

Drug Tito je počeo da se slatko smeje...”, zapisao je Dedijer.

Priča o Šoštarićevom „radnom mestu” ima i svoju predistoriju. On je tokom rata nosio uniformu Pavelićeve države.U Domu JNA bio je nekakav referent, i najčešće sedeo u restoranu. Ali jednog dana pojavio se oficir, Zagrepčanin, koga je golman Partizana hapsio za vreme rata. Kada ga je ugledao „pao mu je mrak” i hteo je da se na licu mesta obračuna s njim...Generali su tada odlučili da njihov golman čuči u kuli Doma i navija sat da ga još neko ne bi prepoznao i da se ne bi dešavale slične scene.

O relaciji politika–sport, Dedijer u spomenutoj knjizi još piše:„Jednom mi se žalio Aleksandar Tirnanić, državni kapiten fudbalske reprezentacije:

–Zvao me jedan visoki funkcioner iz Ministarstva spoljnih poslova i kaže da je predstojeći susret naše reprezentacije od velikog državnog značaja i da ja treba njega da slušam prilikom sastava našega tima. Ne znam šta da mu odgovorim?

Tirnaniću Tirketu dao sam kratak savet:

–Kaži ti njemu, kada on bude idući put birao ambasadore za inostranstvo, neka tebe on priupita za savet. Taman se on toliko razume u fudbal kao ti u kadrovsku politiku našega Ministarstva spoljnih poslova.”

Ivan Miladinović