Etnicitet neznanog junaka

Na raskršću mitoloških ravni – kosmogonijske, nacionalne i lične mitologije – formira se složeni kolosplet simbola, čija arhetipska moć se neizbežno otelotvorava i u ogledalu realnog vremena. Posledice, po pravilu dramatične, često fatalne, oblikuju i definišu našu stvarnost – subjektivnu, objektivnu, nacionalnu.
Arheologija, kojom se, na izvestan način, spuštamo u neistraženu podsvest sveta, jeste naučna disciplina, čija otkrića, pogotovu u određenim istorijskim okolnostima, nesumnjivo naglašenijim u vremenima globalne milenijumske dezorjentisanosti, pokadšto, a izgleda nam sve češće, dotaknu i varljivi domen mita.

U Svetoj zemlji, kolevci i armegedonskom ishodištu volšebno sučeljenih, ali time istovremeno i opoziciono nerazdvojnih, simbola, nedavno se zbilo otkriće, koje je jedan značajan detalj nacionalne mitologije predstavilo u sasvim neočekivanom svetlu.

Masada (hebr. Mecada – tvrđava), tačnije utvrđena palata koju je podigao Irod Veliki, jedna od najposećenijih turističkih destinacija u modernom Izraelu, dominira sa bregova Judejske pustinje jugozapadnom stranom Mrtvog mora, i predstavlja monumentalni simbol beskompromisnog jevrejskog otpora stranoj i bogohulnoj vladavini nekadašnje Rimske imperije. Pobunjeni ziloti (apostol Simon takođe je bio zilot; Luka 6, 15) – religijsko-politička jevrejska frakcija koja nije priznavala autoritet paganske rimske sile nad Judejom – koji su poneli najveći teret ustanka, preoteli su 66. godine naše ere Masadu, masakriravši stacionirani rimski garnizon.

Nakon potonjeg krvavog gušenja pobune u Judeji od strane Rima i pada Jerusalima, pod Vespazijanovim sinom Titusom, 70. godine (kada zapravo i počinje gotovo dva milenijuma dugo jevrejsko lutanje i izbeglištvo iz sopstvene zemlje, okončano tek 1948. osnivanjem države Izrael), preostali ziloti povlače se sa porodicama u Masadu, poslednje i konačno uporište.

Zagonetka ženske pletenice

Rimska 10. legija, pod vođstvom Lucija Flavija Silve, ovu prelepu i gotovo nepristupačnu tvrđavu dugo bezuspešno osvaja, da bi se, uspevši da sagradi rampu, napokon našla nadomak pobede. Tog 2. maja 73. godine, videvši da će pasti u ruke bezbožnom neprijatelju i biti podvrgnuti užasnom zlostavljanju, opsadom izmučeni, ali ništa manje fanatični, ziloti "decu uzimajući u naručje i ljubeći ih sa suzama poslednji put", usmrtili su sopstvene porodice. Potom izabraše među sobom desetoricu koja ubiše ostale, a po izvršenom delu, desetorica izvukoše kockom jednog, koji predade smrti svoje drugove.

Ovaj poslednji zilot "podmetnu veliku vatru u carski dvor, pa zatim sam sebe probode mačem snažnom rukom i pade pokraj svojih drugova". Bilo ih je 960. Kada su osvete žedni Rimljani provalili u zapaljenu tvrđavu, izuzev dve žene i petoro dece sakrivenih u pećini, koji su izbegli masovno samoubistvo, u Masadi više nije bilo živih. Dodajmo, da arheologija za sada nije našla konkretnu potvrdu ove priče.

Masadu je identifikovao biblista Edvard Robinson 1838, a nakon prvih združenih sistematskih iskopavanja Hebrejskog univerziteta 1955–1956, intenzivna istraživanja lokaliteta vrši 1963–1965. izraelski arheolog i general Jigal Jadin. Otkriveno je 25 pokojnika sahranjenih u pećini, kao i dva nesahranjena muška skeleta, i celovita ženska kosa sa pletenicama (bez ikakvog skeleta), u Severnoj palati. Nalazi su, izgleda, pre u duhu nacionalnog romantizma nego nauke, protumačen kao verovatni zemni ostaci Eleazara ben Jaira, komandanta Masade, te njegove žene i sina.

Upriličena je zvanična državna sahrana, sa svim pratećim vojnim počastima, a saga heroizma i žrtve, nepokolebljivog preziranja smrti u odbrani svojih vrednosti, koju nam je u Judejskom ratu preneo Josif Flavije (pravo jevrejsko ime bilo mu je Josif Ben Matej), postala je važan deo izraelske državne i nacionalne mitologije. Uz reči "Masada više nikada neće pasti" deo izraelskih vojnih jedinica generacijama polaže zakletvu na Masadi.

Međutim, na osnovu proučavanja Jadinovih terenskih dnevnika, forenzičke analize pomenutih pletenica i podatka iz Pete knjige Mojsijeve (21, 10-14), izraelski arheolog i antropolog Jozef Zijas i forenzičar Azriel Gorski sa Univerziteta u Nju Hevnu, izneli su nedavno tvrdnju da se ovde uopšte nije radilo o odvažnom komandantu Masade niti njegovim najmilijima koje je ubio, čak ni Jevrejima uopšte, već naprotiv, da slavljeni ostaci pripadaju – Rimljanima.

I ziloti su ljudi

Naime, forenzičarska analiza pokazala je da je kosa isečena dok je glava bila u pokretu, odnosno dok je njena vlasnica, najverovatnije, bila živa. To je dovedeno u vezu sa starozavetnim rečima "Kad otideš na vojsku na neprijatelje svoje, i preda ih Gospod Bog tvoj u ruke tvoje i zarobiš ih mnogo. I ugledaš u roblju lijepu ženu, i omili ti da bi je htio uzeti za ženu. Odvedi je kući svojoj i neka obrije glavu svoju i sreže nokte svoje". Nije nepoznata praksa da su rimski oficiri i vojnici višeg ranga vodili tokom kampanja svoje žene sa sobom. Neke od njih su sigurno bile lepe, a i ziloti su, najzad, bili samo ljudi.

Što se tiče dva skeleta, Zijas i Gorski veruju da se radilo o Rimljanima, koje su ziloti ubili prilikom preotimanja Masade 66. godine, i zajedno sa ostacima vojne opreme i ošišanom kosom lepe zarobljenice, verovatno žene baš jednog od te dvojice Rimljana, bacili na ovo mesto (inače zidom odvojeno od ostatka tvrđave), koje je potom smatrano nečistim i služilo kao neka vrsta deponije. Istini za volju, teorija je poprilično hipotetična.

U svakom slučaju, slika dramatičnih događaja na Masadi i jedan od nosećih simbola izraelske nacionalne mitologije, suočeni su sa opasnošću od desakralizacije i demistifikacije. A u nešto se ipak mora verovati. Pa makar to bio i samo mit.