Ankara apsurdno, Pariz dobro rešenje

U rešavanju pitanja sukcesije diplomatskih predstavništava bivše SFRJ, pored kvalitetno odrađenih slučajeva, činjenica je da su donete i neke apsurdne odluke. Tako se dogodilo da zgrade ambasade i rezidencije u Ankari, koje su u neposrednoj blizini jedna druge, na istom imanju, budu dodeljene dvema državama – ambasada je pripala BiH, rezidencija Srbiji.

Slučaj dodatno komplikuje istorijsko nasleđe ovih objekata budući da su izgrađeni na zemljištu koje je svojevremeno Kemal Ataturk poklonio kralju Aleksandru Karađorđeviću u znak zahvalnosti što je kralj, prema istorijskim podacima, odbio da učestvuje u savezničkim napadima na Tursku posle Prvog svetskog rata, rečima:

„Mi smo sa Turskom sporove završili 1912. na Kumanovu.”

Rezidencija je replika kraljevskog dvora na Dedinju i građena je u srpsko-vizantisjkom stilu.

Dodatnu kontroverzu u celu priču unosi spekulacija da je Kosovo od BiH zatražilo da otkupi zgradu ambasade, budući da Sarajevo ima rezervnu varijantu u Ankari.

„Od ogromne je važnosti da ova zdanja budu u vlasništvu Srbije. Ona su deo naše kulturne baštine, a osim toga značajna je i praktična strana cele priče, jer je radi boljeg funkcionisanja diplomatskog predstavništva i finansijskih ušteda logičnije da ambasada i rezidencija budu u neposrednoj blizini”, kaže za „Politiku” bivši ambasador Srbije u Turskoj Dušan Spasojević.

S druge strane, slučaj sukcesije imovine u Francuskoj primer je dobro obavljenog posla.

„To je završen slučaj. Srbija je dobila zgradu rezidencije koja je i najvrednija, a Makedoncima je pripao konzulat. Hrvati su nasledili ambasadu, želeli su da je rekonstruišu, ali se njihova emigracija snažno usprotivila i na kraju su je prodali”, objašnjava Predrag Simić bivši ambasador u Parizu.

Rezidencija ambasadora Srbije u Francuskoj smatra se našim najlepšim diplomatskim objektom. Reč je o luksuznoj palati u centru Pariza, koja je nekada pripadala porodici Tremuje, a Kraljevina Jugoslavija je kupila 1936. Dodatnu cenu rezidenciji daje i bašta sa pogledom na Ajfelov toranj.

D. V.

-----------------------------------------------------------

Dobijen samo jedan spor

Prema podacima do kojih je došla Radmila Nikšić, Sud za ljudska prava u Strazburu doneo je samo jednu presudu u korist izvesnog Mirka Kljajića iz Karlovca koji se žalio na kršenja svojih prava u pristupu hrvatskim sudovima. Prema pisanju riječkog „Novog lista” Kljajić sedam i po godina nije mogao da reši svoj slučaj – tražio je da mu se nadoknadi šteta, jer mu je nepoznati počinilac 1991. digao u vazduh poslovni prostor.

Sud je jednoglasno zaključio da je prekršen član šest Evropske konvencije o ljudskim pravima i Kljajiću dosudio odštetu od četiri hiljade evra. Na pitanje, zbog čega, nema više ovakvih primera, Nikšić kaže da je Hrvatska institucionalno, a naročito „ispod žita” činila sve da proterani Srbi, ali i vlasnici nekretnina iz Srbije, onemoguće da iskoriste sve pravne instance u toj zemlji pre nego što se požale sudu u Strazburu. Da bi taj sud uzeo neki slučaj u razmatranje neophodan je dokaz da je oštećeni iskoristio sve pravne mogućnosti u zemlji na koju se žali.

S. K.

-----------------------------------------------------------

Strazbur i stanarsko pravo

Evropski sud za ljudska prava u maju 2010. doneo je presudu prema kojoj Bosna i Hercegovina mora, tri meseca od trenutka njene pravosnažnosti, Branimiru Đokiću, bivšem oficiru JNA, da isplati 60.000 evra na ime materijalne, pet hiljada evra nematerijalne i 200 evra za troškove, jer ta država nije mogla da mu vrati stan u Sarajevu. Nemogućnost da se Đokiću vrati predratni stan, prema odluci tog suda, predstavlja kršenje odredaba Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava. Sud je utvrdio da je ovom oficiru onemogućeno vraćanje stana „samo zato što je ostao u JNA”, iako nema indicija da je učestvovao u ratu ili u ratnim zločinima. Na presudu je, kaže Radmila Nikšić, uticala i činjenica da Đokić nije imao stan u Srbiji.

S. K.