Veliki beli zatvor

Od na­šeg stal­nog do­pi­sni­ka

Va­šing­ton – Abra­ham Lin­koln je imao pro­blem: kad kod bi iza­šao iz svog rad­nog ka­bi­ne­ta u Be­loj ku­ći i za­pu­tio se u pri­vat­ne oda­je, sreo bi se sa su­gra­đa­ni­ma ko­ji su do­šli da re­še ne­ke svo­je pro­ble­me.

Pred­sed­nič­ka re­zi­den­ci­ja je u to vre­me, sre­di­nom 19. ve­ka, bi­la jav­na zgra­da mal­te­ne kao i sva­ka dru­ga: u nju se ula­zi­lo bez mno­go for­mal­no­sti, da se za­vr­ši ne­ki po­sao.
Slo­bod­ni su bi­li i pred­sed­ni­ci: je­dan od Lin­kol­no­vih pret­hod­ni­ka je ta­ko sva­ko ju­tro iz­la­zio na ka­pi­ju da ku­pi no­vi­ne, pre ne­go što mu sa­rad­ni­ci stig­nu na po­sao.

Lin­koln je svoj pro­blem pak re­šio ta­ko što je dao da se na­pra­ve pa­ra­va­ni, pa je ne­pri­me­ćen mo­gao da se od­šu­nja od slu­žbe­nog do re­zi­den­ci­jal­nog de­la, da pre­dah­ne od na­por­nog ra­da.
Bil Klin­ton se su­o­čio sa ne­vo­ljom ko­je po­sle use­lje­nja u Be­lu ku­ću ni­je bio sve­stan. Već na sa­mom po­čet­ku, ka­da se pro­bu­dio u oko dva po­sle po­no­ći i u pi­dža­mi za­pu­tio u ku­hi­nju da se­bi na­pra­vi sen­dvič, na­tr­čao je ta­mo na pri­pad­ni­ka taj­ne slu­žbe. Is­po­slo­vao je po­tom da po­ro­dič­ni pro­stor bu­de oslo­bo­đen ta­kve vr­ste bri­ge taj­ne slu­žbe.

Ovo su de­ta­lji iz knji­ge „Za­tvo­re­ni­ci Be­le ku­će” ko­le­ge Ke­na­ta Vol­ša iz ma­ga­zi­na „Ju Es njuz and vorld ri­port”, ko­ji je kao iz­ve­štač sa adre­se Pen­sil­va­ni­ja ave­ni­ja broj 1600 već 27 go­di­na, iz­bli­za – u me­ri u ko­joj je to omo­gu­će­no akre­di­to­va­nim no­vi­na­ri­ma – pra­tio pe­to­ri­cu pred­sed­ni­ka: Ro­nal­da Re­ga­na, Džor­dža Bu­ša oca, Bi­la Klin­to­na, Bu­ša si­na i Ba­ra­ka Oba­mu.
Te­ma nje­go­ve knji­ge je „ve­li­čan­stve­na izo­la­ci­ja” ame­rič­kih pred­sed­ni­ka i nji­ho­ve (ne)mo­guć­no­sti da u ta­kvim okol­no­sti­ma odr­ža­va­ju kon­takt sa re­al­no­sti­ma ame­rič­ke sva­ko­dne­vi­ce. Auto­rov za­klju­čak je da su oni u to­me uspe­va­li raz­li­či­to, u za­vi­sno­sti od lič­nog ka­rak­te­ra, op­štih okol­no­sti i svog ne­po­sred­nog okru­že­nja.

„Be­la ku­ća je ve­li­ki be­li za­tvor”, kon­sta­to­vao je He­ri Tru­man, 33. pred­sed­nik ko­ji je ta­mo ži­veo i ra­dio od 1945. do 1953. Do­du­še, u po­re­đe­nju sa osta­lim ka­zni­o­ni­ca­ma, ova ima iz­ve­sne pred­no­sti: 132 so­be, od to­ga 32 spa­va­će, bi­o­skop­sku sa­lu, te­ni­ski te­ren, ba­zen, ku­gla­nu, oko sto­ti­nu pri­pad­ni­ka po­slu­ge ko­ja „za­tvo­re­ni­ku” po­spre­ma, ku­va i po­slu­žu­je ga, pe­re veš i pe­gla ode­la, glan­ca ci­pe­le...

„Za­tvo­re­nik” uz to, ima pla­tu od 400.000 do­la­ra go­di­šnje, plus 50.000 za lič­ne tro­ško­ve, 100.000 za pu­to­va­nja, 19.000 za za­ba­vu... Pred­sed­nik do­du­še ne no­si nov­ča­nik – pla­ća­nja vr­še oni ko­ji su za­du­že­ni za to. Ne vo­zi auto (osim ka­da je u Kemp Dej­vi­du, pred­sed­nič­kom od­ma­ra­li­štu ne­da­le­ko od Va­šing­to­na ko­je je voj­na ba­za), a po­sto­ji i sa­rad­nik či­ji je po­sao da mu do­da­je an­ti­sep­tič­ke ma­ra­mi­ce po­sle ru­ko­va­nja, ka­ko bi se spre­či­lo da se za­ra­zi.
Na ras­po­la­ga­nju mu je i „er fors uan”, pred­sed­nič­ki avi­on ko­ji je isto­vre­me­no i le­te­ća tvr­đa­va i ho­tel sa pet zve­zdi­ca ko­ji ima kri­la.

Ukrat­ko, ži­vot u Be­loj ku­ći, ko­ja je po­vrh sve­ga i mu­zej i tu­ri­stič­ka atrak­ci­ja, umno­go­me je sli­čan ono­me na ne­kom dvo­ru iz isto­ri­je: sve je ta­mo ta­ko or­ga­ni­zo­va­no da bu­de pot­či­nje­no po­tre­ba­ma sa­mo jed­nog čo­ve­ka, ko­ji do­du­še na gla­vi ne no­si kru­nu, ni­ti se­di za pre­sto­lom, ali se ipak pre­ma nje­mu po­na­ša­ju kao pre­ma mo­nar­hu.
Ka­ko u ta­kvim okol­no­sti­ma osta­ti nor­ma­lan čo­vek ko­ji raz­u­me obič­ne lju­de, što je po­li­tič­ka po­tre­ba sva­kog pred­sed­ni­ka.
Ve­o­ma te­ško, od­go­vor je Vol­ša, ko­ji ovih da­na to ob­ja­šnja­va na mno­go­broj­nim pro­mo­ci­ja­ma svo­je še­ste po re­du knji­ge.

O pred­sed­ni­ci­ma ko­je je lič­no po­zna­vao (i oni nje­ga), za Re­ga­na ka­že da ni­je za­bo­ra­vio svo­je po­čet­ke kao auten­tič­nog čo­ve­ka iz na­ro­da, ko­ji je od­ra­stao u pro­vin­ci­ji Ili­no­i­sa. Po­la­ze­ći od sop­stve­nog pri­me­ra, Ame­ri­ku je uvek do­ži­vlja­vao kao ze­mlju iz­u­zet­nih pri­li­ka ko­ja šan­su pru­ža sva­ko­me, a po­go­to­vo vred­ni­ma, ta­len­to­va­ni­ma i sme­li­ma.
Buš sta­ri­ji pro­blem kon­tak­ta sa sva­ko­dnev­nom Ame­ri­kom, iako je bio uvi­đa­van i pri­sto­jan čo­vek, ni­je uspe­vao da re­ši. Pre sve­ga zbog svog ari­sto­krat­skog po­re­kla i men­ta­li­te­ta, on to­kom svog če­tvo­ro­go­di­šnjeg man­da­ta ni­je raz­u­meo sa čim se no­se obič­ni Ame­ri­kan­ci (u Be­loj ku­ći je ina­če pro­veo ukup­no 12 go­di­na: pre ne­go što je bio njen sta­nar, ta­mo je ra­dio kao Re­ga­nov pot­pred­sed­nik).

I Klin­ton je, po Vol­šu, bio čo­vek iz na­ro­da ko­me je da za­dr­ži taj pri­vid po­ma­gao ši­rok krug pri­ja­te­lja iz pret­pred­sed­nič­kih da­na, a uz to se do­sta osla­njao i na ras­po­lo­že­nje jav­nog mnje­nja ko­je je pom­no pra­tio. Od sa­rad­ni­ka je tra­žio da mu se ne ula­gu­ju, što mu je, iz­me­đu osta­log, omo­gu­ći­lo i da se iz­vu­če iz lič­ne i po­li­tič­ke ka­ta­stro­fe: sek­su­al­ne afe­re sa sta­žist­ki­njom u Be­loj ku­ći Mo­ni­kom Le­vin­ski.
Buš mla­đi je bio sli­čan ocu, što je ube­dlji­vo po­ka­zao do­ga­đaj ko­ji je naj­vi­še na­ško­dio nje­go­voj re­pu­ta­ci­ji, ura­gan „Ka­tri­na”, naj­ru­ši­lač­ki­ji u isto­ri­ji SAD, ko­ji se sru­čio 2005, u nje­go­vom dru­gom man­da­tu. Ka­rak­ter je na­bo­lje po­ka­zao ti­me što je, ume­sto da si­đe me­đu stra­dal­ni­ke, po­go­đe­no pod­ruč­je osma­trao iz avi­o­na.

Raz­u­me se, naj­za­ni­mlji­vi­ji deo knji­ge je onaj o da­na­šnjem za­tvo­re­ni­ku Be­le ku­će, Oba­mi. Nje­ga autor sta­vlja u dru­štvo če­tvo­ri­ce ko­ji su „osta­li u kon­tak­tu”, ili se u to­me svoj­ski tru­di­li: Fran­kli­na Ru­zvel­ta, Tru­ma­na, Re­ga­na i Klin­to­na.
Oba­ma je u ve­ćoj me­ri ne­go pret­hod­ni­ci sve­stan pro­ble­ma izo­lo­va­no­sti. „To je naj­te­ža stvar kad ste pred­sed­nik: ka­ko da osta­ne­te u to­ku sa ži­vot­nom sva­ko­dne­vi­com”, ci­ti­ra ga Volš.
Za Oba­mu je, ka­že, ote­ža­va­ju­ća okol­nost što je od pr­vog da­na od use­lje­nja u Be­lu ku­ću sma­tran „tran­sfor­ma­ci­o­nom” i isto­rij­skom lič­no­šću, kao po­li­ti­čar sa am­bi­ci­o­znim pro­gra­mom pro­me­ne Ame­ri­ke i kao pr­vi Afro­a­me­ri­ka­nac u ulo­zi še­fa dr­ža­ve i vla­de.
Oba­ma na mno­go na­či­na na­sto­ji da pro­bi­je „me­hur” u ko­me mo­ra da ži­vi i zbog sa­me či­nje­ni­ce da, po­što do­bi­ja vi­še pret­nji ne­go ije­dan pred­sed­nik u isto­ri­ji, mo­ra da po­štu­je ri­go­ro­zne me­re obez­be­đe­nja ko­je su mu na­met­nu­te.

Iz­me­đu osta­log, on je pr­vi pred­sed­nik ko­ji sve­stra­no ko­ri­sti „dru­štve­ne me­di­je”. Iz­bo­rio se i da za­dr­ži svoj „blek­be­ri” mo­bil­ni te­le­fon (u ko­ji je ugra­đen spe­ci­jal­ni za­štit­ni soft­ver), ta­ko da mo­že di­rekt­no da raz­go­va­ra sa pri­ja­te­lji­ma i raz­me­nju­je SMS.
Po­vre­me­no sur­fu­je in­ter­ne­tom (opet sa spe­ci­jal­no za­šti­će­nog kom­pju­te­ra), a od oko 20.000 pi­sa­ma i imej­lo­va ko­je do­bi­ja dnev­no, u ka­bi­ne­tu mu iz­dva­ja­ju 10, ko­ja oba­ve­zno pro­či­ta, na ne­ka od­go­vo­ri i lič­no, jer mu to, ka­že, omo­gu­ća­va da shva­ti pro­ble­me obič­nih lju­di. To ina­če sma­tra jed­nim od va­žnih pro­zo­ra pre­ma ame­rič­koj stvar­no­sti i če­sto po­mi­nje i u svo­jim po­li­tič­kim go­vo­ri­ma.

Do­sad je pri­re­dio ne­ko­li­ko pri­vat­nih ve­če­ra za is­tak­nu­te isto­ri­ča­re, tra­že­ći od njih sa­ve­te ka­ko da iz­beg­ne ne­ke gre­ške pret­hod­ni­ka, a lič­ni go­sti su mu bi­li i ugled­ni eko­no­mi­sti.
U Be­lu ku­ću je po­zi­vao i ne­ke no­vi­na­re či­je mi­šlje­nje uva­ža­va. Od no­vi­na či­ta „Nju­jork tajms”, „Va­šing­ton post” i „Vol­strit džor­nal”, kao i dva dnev­ni­ka iz svog Či­ka­ga: „Či­ka­go tri­bjun” i „Či­ka­go san tajms”. Naj­ve­ću pa­žnju po­sve­ću­je ko­lum­ni­sti­ma „Nju­jork taj­msa”, me­đu ko­ji­ma na­ro­či­to ce­ni tek­sto­ve eko­no­mi­ste Po­la Krug­ma­na.

Osla­nja se, na­rav­no, i na is­tra­ži­va­nja jav­nog mnje­nja (na­čin na ko­ji je nje­gov štab ana­li­zi­rao bi­rač­ko te­lo to­kom pred­sed­nič­ke kam­pa­nje 2012. je za udž­be­ni­ke), ali je po­ka­zao da je spre­man i da ide pro­tiv ve­ćin­skog ras­po­lo­že­nja, kao kad je do­no­sio za­kon o zdrav­stve­noj re­for­mi i od pro­pa­sti spa­sa­vao de­tro­it­sku „troj­ku” pro­iz­vo­đa­ča auto­mo­bi­la.

Za­me­ra­ju mu me­đu­tim da su u pr­vom kru­gu nje­go­vih sa­rad­ni­ka u Be­loj ku­ći „ido­lo­po­klo­ni­ci”, me­đu ko­ji­ma je naj­i­stak­nu­ti­ja Va­le­ri Dža­ret, lič­na pri­ja­te­lji­ca po­ro­di­ce iz či­ka­ških da­na, ko­ju op­tu­žu­ju da je ogra­ni­či­la pri­stup pred­sed­ni­ku.

Sve u sve­mu, za­klju­ču­je Volš, Oba­ma je u kon­tak­tu sa Ame­ri­kom u me­ri u ko­joj su to bi­li svi pred­sed­ni­ci u no­vi­joj isto­ri­ji: tru­di se, u ne­če­mu uspe­va, ali ono što ne mo­že da pro­me­ni je­su pri­nu­de ko­je mu na­me­će sta­tus sta­na­ra „ve­li­kog be­log za­tvo­ra”.