Suvo Grlo – logor bez žica

Suvo Grlo – Na nekih 50 kilometara od Kosovske Mitrovice, asfaltnim putem kojim prolaze samo vozila sa oznakama Kfora, Unmika, UN ili međunarodnih humanitarnih organizacija, autom kojim smo i mi išli, nalazi se srpska enklava, selo Suvo Grlo na krajnjem severu Metohije, tamo gde se po nekoj imaginarnoj liniji Kosovo stapa u plodnu i ravnu Metohiju tačno osam godina, u logoru bez žice, živi oko 130 srpskih duša, utrnulih od straha, prepušteni, kako kažu, na milost i nemilost Bogu. S asfaltnog puta iz pravca Rudnika, skreće se desno, prvo u selo Banje a onda u Suvo Grlo, u kojem žive Albanci a potom, na nekih kilometar smestili se srpski nevoljnici. Nalaze se u potpunom albanskom okruženju a jutra dočekuju sa zebnjom a s prvim mrakom zamandale kapije, osluškuju lavež pasa strahujući da mrkla noć nešto strašno donosi. Od pre pet godina nemaju zaštitu Kfora, od kada su ih napustili španski vojnici Kfora a negde po novoj godini stacionirano jedno policijsko vozilo koje nije dovoljno da zaštiti ove srpske duše u po zlu čuvenoj Drenici.

Celo selo – Tomaševići

Podno Mokre gore, gde pogled puca na vrhove Prokletija u 30 domaćinstava sve sami Tomaševići osim jedne porodice Kragovića a to nije razlog da se ovde momci ne žene a devojke ne udaju. Ovo je jedna od retkih enklava ne samo u Metohiji već i na Kosovu gde skoro pola sela čine deca mlađa od 15 godina. Tačno 48 dece ovde uči svoje prve korake, sriče prva slova, završava srednju školu. Najmlađi Gligorije juče je napunio mesec dana a sin je Vasilija Tomaševića profesora srednje Tehničke škole koji sa ženom i još troje dece ne namerava da napusti pradedovsko ognjište.

– Živimo teško jer najgore je što ne znamo šta donosi noć a šta novo jutro. Ali, ni ja, kao ni ostali Tomaševići, ni jednog momenta nismo pomislili da napustimo naše kuće, zemlju... Strahovali smo ovde i 1999. godine i 17. marta 2004. godine kada smo zahvaljjući španskom Kforu uspeli da ostanemo i kada samo srećom ni jedna žrtva nije pala – priča Vasilije, sredovečni profesor Tehničke škole koja je odmah po ratu iz Srbice ovde izmeštena.

Sa setom na licu priča da su još uvek brojni Tomaševići u crno zavijeni posle stradanja vojnika Stojadina Tomaševića, na granici i pogibije dvojice devetnaestogodišnjih mladića Stevana i Srđana Tomaševića, koji su smrtno stradali od nagazne mine na putu za selo Dren u opštini Zubin Potok koje se nalazi na desetak kilometara od Suvog Grla.

U Tehničkoj školi koja je do rata bila Dom kulture a čije su renoviranje pomogli španski vojnici, zatičemo Dejana Tomaševića, koordinatora opštine Srbica kojem je još uvek u sećanju stradanje dvoje Srba koji su autobusom UNHCR krenuli put ove enklave. Te 2000. godine u po zlu čuvenom Keć potoku (Zli potok) granatiran je autobus sa oznakama UNHCR a život su izgubili Plana Rajković i Budimir Jovanović. Teža invalid ostao je Stojadin Tomašević koji ni posle teških muka sa kojima se suočava od te godine ne namerava da ode iz svoje Metohije.

– Nesigurnost, nebezbednost je glavni problem ovih Srba ovde. Najviše nas brine da li će država da bude uz nas. Uzdamo se u Ruse. Retko nas ko obilazi ali ipak verujemo da oni u Beogradu, bar tešimo se, misle na nas. Ne možemo da se požalimo primamo plate, bar oni koji rade u školi i u zdravstvu a ostali se snalaze kako znaju i umeju. Strah je ovde svakodnevica. Albanci prolaze kroz selo a Srbi se kreću u prečniku od jednog kilometra. Svakodnevno se suočavamo sa krađom stoke, sa provokacijama, kamenovanjem. Toliko se albanski sud drznuo da ne prođe malo a pozivaju naše mladiće, one iz bolje stojećih porodica, na sud. Bez ikakvog osnova. Nedavno su tako iskonstruisali neki navodni oružani napad na jednu od albanskih kuća ovde. Pa zar mislite da bi se i jedan Srbin drznuo da napadne Albance kojih ima više od 1.500 a mi smo kao u nekakvom sendviču, ili bolje reči mi smo u ćorsokaku, ogorčeno kazuje Dejan Tomašević naglašavajući da je svojevremeno pokušavao da uspostavi bar neki odnos sa lokalnom samoupravom u Srbici ali da to nikada nije dalo rezultata.

U tehničkoj školi zatičemo 15-ak đaka od ukupno 22, u zgradi u kojoj je i Tehnička škola a i u kojoj nastavu pohađa deset učenika od prvog do četvrtog razreda. Naredne školske godine u prvi osnovne biće upisano šest prvaka, a sedmoro mališana pohađaće predškolsku nastavu. Kažu da imaju sve uslove za normalno funkcionisanje nastave, ali kako reče Marija Savić, učenica treće godine iz sela Crkoleza nedostaju im druženja sa svojim vršnjacima. Isto kaže i njena vršnjakinja Kovačević Suzana iz sela Banja koja sa roditeljima i tri sestre živi u selu iz kojeg njeni nemaju nameru da se isele.

Tomašević Nenad, njihov školski drug, živi sa bratom i snajom a roditelji su mu umrli pre i posle rata. Vrlodobar je đak a reče, onako setno, fali mu sloboda, kretanje dalje od Suvog Grla. Navija za Crvenu zvezdu a voleo bi, kaže, da za svoj klub navija sa tribina Marakane.

Navijači Crvene zvezde šanju poklone za ovu decu i ovaj narod ovde. Svojevremeno Kfor im nije mogao garantovati bezbednost od Banja do Suvog Grla, i to u prečniku od nekih nepunih kilometara, pa su svoju humanitarnu pošiljku ostavili komšijama Srbima da im je doture.

Radio "Tri srca" ispunjava želje

Imaju u selu ambulantu, doktora kojem je država sagradila stan da tu bude 24 sata. Pričaju Tomaševići da im nikada nije zafalila zdravstvena pomoć, da imaju dovoljno lekova i da su sa te strane mirni. Tu u krugu, gde se nalazi škola, ambulanta, jedna prodavnica sklepana od nekakvih dasaka gde Srbi kupuju so, šećer, gas, jer ovde struje više nema nego što ima, nalazi se i nedavno otvorena radio stanica "Tri srca". Danijel Tomašević, tehničar kaže da će uskoro na programu imati i informativne emisije a sada samo "puštaju pozdrave i čestitke". Obradovan dolaskom novinara ne propušta da kaže da je ovo radio koji se u celoj Metohiji čuje.

– Sva srpska sela, od Goraždevca, Osojana, Vitomirice, u kojoj žive Bošnjaci, pa tamo do Đakovice čuju naš radio, veli Danijel a kaže da je ovih dana najaktuelnija pesma "Pile", znalcima folk muzike poznate pevačice.

Tu, uz radio, je i park u kojem zatičemo Boška, trogodišnjaka, godinu dana starijeg Sašu, petogodišnju Sonju, šestogodišnjeg Mladena, Tatjanu i Mariju. Tu je i Jagoda Tomašević koja dogodine polazi u predškolsko a i sedmogodišnja Jelena, isto Tomašević, koja već ide u prvi razred. Ona kaže da od svih predmeta najviše voli – fudbal!

Ljudi bi ovde da pričaju, da iznose svoju muku, a najveća im je život u getu bez žica. Problem im je što nemaju crkvu. Ovo je jedino selo u Metohiji, koje se u pisanim izvorima pominje još u povelji srpskog kralja Stefana Milutina, krajem 13. veka, kada je i sagrađena najstarija prva crkva posvećena svetoj Bogorodici, da nema svoju bogomolju. Ovde se nalazi čak šest crkvišta, ali zbog nedostatka novca pitanje je kada će pravoslavna svetinja ovde biti ponovo napravljena. Ali, to ne smeta Tomaševićima i porodici Kragović da se svi 8. maja, na Markovdan, skupe gore podno ostataka rimskog grada zvanog Kaluđerski grad da proslave slavu sela.

Ostavljamo žitelje Suvog Grla, kako rekoše, na milost i nemilost Bogu, tu u srcu Drenice, podno visova Mokre gore i oštrih Prokletija da žive dan za danom u nadi da će ovo opet biti "Srma grlo" kako se nakada zvalo. Bilo je to bogato selo, nazvano po rudniku srebra, srmi a kada su rezerve presahle ostade naziv Suvo Grlo. Napuštamo selo okupano suncem, ostavljajući za sobom albanski deo u kojem slobodno i bez straha šetaju žene u dimijama, Albanci sa kečetom na glavi. Ovde, u Drenici, u kojem se i zora plaši jutra samo Albanci mogu tako lako i bezbedno da borave.