Robijaška lektira: od Noama Čomskog do Isidore Bjelice

Dela Noama Čomskog zavela su antiglobaliste. Trivijalni erotski bestseler „Pedeset nijansi – siva”, autorke El Džejms, koji je uzburkao svet, smuvao je, ne treba tu previše elaboracije zbog čega – i haške zatočenike. Romani Isidore Bjelice, čija literatura opčinjava srpske i regionalne domaćice, takođe pripada izuzetno omiljenoj robijaškoj lektiri stanovnika zatvora u Sheveningenu.

– Zainteresovala su me intrigantna pisma muškarcima Isidore Bjelice – priznaje general Momčilo Perišić, koji je za pet godina provedenih u haškom zatvoru formirao biblioteku od oko 250 naslova.

Ni njegovi tribunalski pobratimi na spratu nisu ostali imuni na ta ženska pisanija, naročito u doba kad haška truba odsvira povečerje. Tada se ćelije zatvore, a potom u tamu utonu nekada moćni i strašni likovi bivše Jugoslavije. Bivši politički, vojni i policijski bosovi, a sada robijaši, tada se, uz svetlost lampe, prepuštaju klasicima geopolitike, gorostasima klasične književnosti ili heroinama ljubića. Svejedno je, samo da vreme prođe, samo da ih ne zarobe crne misli...

Sve knjige koje je Perišićeva supruga slala u Hag postale su nezaobilazno štivo „građana pokornih” pritvorske jedinice. Posle pet godina provedenih u tamnici i izlaska na slobodu, Perišić je biblioteku vratio kući.

– Proučavao sam najviše romane koje sam želeo da pročitam ranije, ali nisam imao vremena. Recimo, uvek me zanimalo da analiziram tri toma knjige o Džingis-Kanu od Iguldena, kao i tri knjige o Aleksandru Makedonskom, spisateljice Reno. Prosto smo gutali delo ruskog doktora medicine i akademika Muldaševa „Od koga smo postali”... Već spomenuh dvadesetak knjiga Isidore Bjelice. Od domaćih autora, rado smo čitali „Veličanstvene bezbožnike” Sanje Domazet, „Veliki rat” Aleksandra Gatalice, desetak knjiga doktora Strzovića... Inspirisale su me knjige Noama Čomskog, kritičara novog svetskog poretka – priča Perišić, koji je nehotice postao haški bibliotekar: davao je i ostalima na spratu knjige o maršalu Titu, što su takođe bili bestseleri, jer, nisu li svi oni, iza haških brava, bili maršalovi pioniri? Tako je generalova zbirka naslova prebacivana iz ćelije u ćeliju: od generala VJ Vladimira Lazarevića, preko hrvatskog glavnokomandujućeg u „Oluji” Ante Gotovine,do šefa DB-a Jovice Stanišića i lidera radikala Vojislava Šešelja.

– Sa svima sam bio veoma dobar. Čitali smo knjige, razgovarali o njima, šalili se. Zahvaljujući tom čitanju, probudila se u meni i davna želja da pišem poeziju, pa sam se setio da šaljivim pesmama rešavam konflikte koji bi se povremeno javljali. Kad god smo primetili da neko iritira ljude, ja sam mu, stavljajući ga u pesmu, davao suptilno do znanja da njegovi postupci iritiraju sve ostale – priča general o svom pesničkom senzibilitetu koji se razbuktao u kazamatu. Uspavani poeta lenčario je u Perišiću, dok je general komandovao jugoslovenskom vojskom, dok se bavio politikom, dok je, kako su ga optuživali, muljao sa CIA... Ali, vaskrsao je iznenada šaljivdžija stihoklepac, u haškoj robijašnici. Ponešto je spevao i o sebi, poput ovih stihova:

„...Kontroverza orvelovske mreže,

stalno nešto duma i snuje,

kao da oči u glavi svađa,

i bratske odnose elite truje...!”

Pretpostavljam o čemu je teško bilo našaliti se s Perišićem.

– Kad pomenem „orvelovske mreže”, znate na šta mislim? – pita me general. I ne želi da nastavi o svojim kontroverznim odnosima sa agentom CIA u Beogradu, Džonom Dejvidom Nejborom, s kojim se sastajao u motelu „Šarić” na Ibarskoj magistrali i navodno mu za novac odavao državne tajne.

Zato je, iako britak u stihovima, Perišić stavljao pesničke međe. Umetničke slobode su, dakle, imale svoje granice. Ili koordinate, što bi rekao artiljerac Perišić.

– Izbegavali smo detalje koji bi mogli da povrede i pretpostavljali smo koji je prag izdržljivosti svakoga od nas, pa smo bili veoma oprezni. Zato sam, pišući zbirku, tražio dozvolu svakoga od njih za objavljivanje – priča pesnik Momčilo.

Tražio je recenziju i od ćutljivog hrvatskog generala Ante Gotovine, koji je godinu dana proveo na istom spratu sa drim-timom srpskih osuđenika. Pored Perišića, tu su boravili i Jovica Stanišić, Frenki, Šešelj, general Lazarević, Sreten Lukić...

– Ante nije bio komunikativan, ali je bio veoma korektan. Družili smo se na sportu, zajedno sa generalom Lazarevićem,koji je vodio operacije na Kosovu tokom NATO bombardovanja. I Lazareviću sam posvetio jednu pesmu. On voli fudbal. Jovica Stanišić je zbog neke boljke radio vežbe, koje su me podsećale na plivanje prsnim stilom, ali na suvom, te sam o tome i pisao – priča general o junacima svoje poezije.

Prevejani robijaši, s dugim stažom, znaju prvi zakon koji vlada iza rešetaka: „Nije robija teška zbog robije, nego zbog robijaša!”

Tako je haško društvance pronašlo utehu u knjigama. Verovatno bi, da su umeli da čitaju sudbinu, sa čitanjem i pisanjem započeli mnogo pre nego što su se dočepali velikih državnih poslova.

Aleksandar Apostolovski

-----------------------------------------------------------

Uzgaja voće i leti paragalajderom

Nakon izlaska na slobodu, general Momčilo Perišić se bavi uzgajanjem voća i paraglajdingom. Završio je jedriličarski i padobranski kurs pre Vojne akademije i kaže da nema našeg borbenog aviona dvoseda u kojem nije leteo.

– Najčešće sam leteo s pokojnim generalom Ljubišom Veličkovićem, koji je poginuo tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Sve što je on umeo da izvede avionom, ja sam izdržao. A umeo je Ljubiša da uradi sve u vazduhu. Često smo pravili šale na svojračun, jer u ono turbulentno vreme, dok sam bio načelnik Generalštaba, novinari su me često smenjivali. Među mojim protivkandidatima često je bio upravo Veličković. Mi, tako, letimo zajedno i ja mu kažem: „Ljubiša, vodi računa kako ćeš izvesti tu akrobaciju. Ako poginem, a ti preživiš, misliće da si eliminisao konkurenciju. Ako obojica nastradamo, ko zna ko će se radovati.” On je na moj predlog postao komandant avijacije.Poginuo jeherojski u ratu protiv NATO-a – kaže Momčilo Perišić.