Privatizacija Crvene zvezde i Partizana

Vodeći političari u Srbiji su najavili da će spas nekoć slavnih u evropskim razmerama, a odavno posrnulih fudbalskih klubova, Zvezde i Partizana, tražiti u privatizaciji. Kako je istaknuto, klubovi kao „udruženja građana” ne odgovaraju nikome, a državu koštaju mnogo novca, umesto da joj posredstvom poreza pomažu da napuni ispražnjenu kasu.

Nade se polažu u ruske bogataše i arapske šeike. Jasno određeno vlasništvo nad klubovima trebalo bi da urodi ekonomičnim poslovanjem, oni bi se postavili na stabilne noge, fudbal u Srbiji bi ponovo, nakon dve decenije nazadovanja, počeo da napreduje, a i država bi postepeno počela da ubire prihod od poreza. Naizgled, ideja je logična i nema joj se mnogo šta zameriti.

Pa ipak, privatizacija će se u konkretnim slučajevima teško obaviti. Naime, da li bi ijedan razuman čovek kupio bilo Zvezdu, bilo Partizan? Pisac ovih redaka je uveren da to niukoliko ne može biti slučaj. Radi se, između ostalog, o tome da ovi klubovi igraju u očajnoj ligi, pa ako bi se kvalitet njihove igre i podigao, to ne bi moglo da se odrazi na posećenost utakmica u domaćem prvenstvu, već bi se veća poseta mogla očekivati samo kada gostuju za gledaoce privlačni veliki inostrani klubovi.

Nije, međutim, ni to ključni razlog zbog kojeg niko razborit ova dva kluba pazariti neće. Radi se prevashodno o tome što država mora prethodno da obezbedi neophodan, a trenutno nepostojeći, uslov da bogat čovek uloži novac, vreme i energiju u spasavanje ova dva kluba. Da li će iko kupiti klubove u kojima „navijači” skidaju sportsku opremu igrača na terenu, kada žele da im pokažu blago nezadovoljstvo; a automobile im razbijaju, njih šamaraju i šutiraju, kad ih ljubimci pokazanom igrom baš mnogo najede?

Policajci u civilu su, pak, legitimne mete za likvidaciju, samo ako ih, na nesreću službenih lica, prepoznaju na tribinama. Štaviše, kad nekog od „navijača” uhapse i osude, onda se njihovi ortaci organizuju, mesecima maltretiraju porodicu zauvek unesrećenog policajca, traže „pravdu za Uroša” koju, nakon mnogih pritisaka na političare i sudove, najzad i dobiju na sramotu pravosuđa, na sramotu političara, na sramotu osećaja za pravdu, na sramotu većine građana Srbije, na sramotu same zamisli o civilizovanom životu na ovom području. Da li će iko kupiti klub čiji navijači prete novinarki smrću, zbog čega je ona onemogućena da radi svoj posao? Zar sutra ti isti kriminalci neće pretiti smrću novom vlasniku kluba, ako im se nešto u njemu ne dopadne?

Naravno, fudbalski klubovi i njihovi navijači samo su vrh ledenog brega. Radi se o tome da su se fudbal i navijanje za klub (pre više od 20 godina, pisac ovih redaka bio je redovni posetilac utakmica Crvene zvezde, jer vrhunski sport jednak je umetnosti) u poslednjih petnaestak godina pretvorili u unosan posao, najčešće kriminalne prirode, za jedan broj članova uprave dva najveća beogradska kluba, pripadnike krajnje desnih ideologija, i jedan broj narkodilera, tabadžija, razbojnika, secikesa, frustriranih pubertetlija sklonih nasilnom pražnjenju nagomilanih kompleksa i frustracija. Drugim rečima, upravljanje fudbalskim klubovima i navijanje za iste neretko predstavljaju smokvin list za ozbiljne kriminalne delatnosti.

Činjenica je, međutim, da su neki od istaknutih političara članovi uprava klubova, kao i da se pominju u mutnim rabotama u vezi kako sa njihovim vođenjem, tako i sa različitim drugim poslovima. Primerice, da li se iko seća afere „banana” i uloge jednog od potpredsednika Zvezde u njoj? Činjenica je, takođe, da su upravo krajnje desne grupe i „navijači” bili ti koji su poslužili kao izgovor strankama prošle i sadašnje vlade da ne dozvole upražnjavanje ustavom zajemčenog prava određene grupe građana da mirno prošetaju svojim gradom. Da li je slučajno što je Ivica Tončev, potpredsednik Zvezde i veliki ljubitelj banana, savetnik Ivice Dačića, koji i sam bananama mane ne nalazi, upravo za nacionalnu bezbednost? Da li, možda, i zbog toga policija nije mogla jemčiti bezbednost onima koji su jedan dan u godini želeli provesti u zajedničkoj šetnji centrom grada?

Dakako, krajnje desne grupe povezane s kriminalcima, maskiranim navijačkim šalovima, i uz podršku neiživljenih pubertetlija, izašli bi da tuku ljude koji se od njih razlikuju po seksualnom usmerenju. Sutra će izaći da prebiju one koji se od njih ideološki razlikuju, a preksutra će, možda, premijer i prvi potpredsednik vlade platiti cenu koketiranja s besprizornicima.

Da li će iko kupiti Zvezdu i Partizan, ako se država prethodno odlučno ne obračuna s kriminalom u fudbalskim klubovima i oko njih?