Susret predratnih osnovaca

Sirča kod Kraljeva – Protekle subote u osnovnu školu ,,Jovan Cvijić" u Sirči kod Kraljeva došli su maturanti generacije iz 1940. godine. Doduše, sada nisu sedeli u skamijama već u udobnijim klupama, a i učionica je bila prostranija i svetlija, ali su disciplinovano kao nekad, "devojčice" u jednom a "dečaci" u drugom redu, čekali na ulazak učitelja.

A on, Savo Gvozdenović (94) pojavio se u pratnji sadašnje direktorke škole Milene Bugarinović, a đaci su, iako imaju po 78 godina, "kao jedan", ustali. Počeo je uča da ih proziva, a prisutni su bili: Mirko Karović, Slobodan Vasiljević, Vladeta Grujović, Slavko Ćirović, Dana Ristić, Živadin Stanković, Stanojka Milenković, Radmila Igrutinović, Lazar Marinković, Rasko Milenković i Boško Kojić.

Taman što je utvrđeno da je od 46 đaka, koliko ih je bilo te 1940. godine u četvrtom razredu, organizator ovog susreta mogao da pozove 27 a da je došlo njih 12 – na vratima se pojavio Tomislav Jeremić. Zakasnio. Učitelj ga pogleda mrko i odobri da i on sedne.

Onda je učitelj Savo, koji je takođe bio đak ove škole i u nju se posle školovanja za učitelja vratio 1937. godine i tada ovu prvu generaciju učio, a posle bio i upravitelj i tu čitav radni vek proveo, održao kraće predavanje iz istorije. Dabome, o školi koja sada ima takav, istorijski značaj... Objasnio je "da su pri kraju 19. veka meštani Sirče i Oplanića, iako uglavnom nepismeni, znali koliko je važno obrazovanje i znanje, da su čak referendumom odlučili da osnuju školu a nepismeni predsednik suda opštine sirčanske Dimitrije Zdravković, u brk ministru prosvetnih dela Kraljevine Srbije, koji se u vezi s tim nećkao, rekao: "Ako naša deca i dalje budu bez škole, ona će podivljati i više ličiti na vučiće nego na ljudska stvorenja". Tako je izdejstvovano da nadležno ministarstvo, 15. oktobra 1893, donese odluku o otvaranju osnovne škole u Sirči.

Učitelj Gvozdenović je još napomenuo da su prva znanja ovde stekli mnogi, sada visoko obrazovani i ugledni ljudi, a među njima su i akademici Pribislav Marinković i Milutin Ćirović, zatim poznati advokati, lekari, inženjeri... Pa i sportisti, poput proslavljenog biciklističkoga asa Radoša Čubrića.

O istorijatu i sadašnjosti škole govorila je i direktorka Milena Bugarinović, ali se ovaj "čas", ipak, okončao izlivom emocija, posebno kada je učitelj Savo pogledao u đake. Nije mogao da zadrži suze.– Eto, ne pamtim kada sam poslednji put video Belku… Bila je najbolji đak – reče Savo.

Onda je Belka (Stanojka Milenković) ustala, prišla učitelju govoreći mu u srdačnom zagrljaju:– Učitelju, hvala! Da nije bilo vas, ne bih, sigurna sam, nastavila školovanje, završila gimnaziju, rudarsko-geološki fakultet, ne bih bila vodeći istraživač u vojnom institutu, ne bih sada bila penzioner, zadovoljna svojim životom…

Posle su đaci međusobno prisećali svojih drugova kojih, nažalost, više nema, školovanja, svoje sudbine, radnih akcija, izgradnje zemlje...