Treba li da sledimo primer iz turskog fudbala

U turskom fudbalu opet će biti – Osmi mart. Sve dok tamo navijači divljaju na utakmicama i prekidaju ih varvarskim uletanjem na igralište na buljuke Fudbalska federacija Turske ima da se drži svoje odluke od pre dve godine: u slučaju kazne zbog neuljuđenog vladanja publike na stadion mogu da uđu samo žene i deca mlađa od 12 godina i to besplatno za onoliko mečeva za koliko je nekom klubu izrečena mera.

Povod da se donese to beskompromisno rešenje bilo je huliganstvo navijača Fenerbahčea. Oni su 21. jula pretprošle godine u Istanbulu prekinuli prijateljsku utakmicu s ukrajinskim prvakom Šahtjorom u 69. minutu pri rezultatu 0:0 iz gneva što je dve nedelje ranije uhapšen predsednik kluba Aziz Jildirim, koji je zatim osuđen na šest i po godina zatvora kao kolovođa lažiranja, ali je proletos pušten na slobodu do konačne reči višeg suda.

I, šta se dogodilo? Valjda prvi put u istoriji fudbala, osim ako je negde nekad bilo slične domišljatosti, utakmicu nisu posmatrali punoletni muškarci. Njihovu hegemoniju potkopale su nove amazonke. Hiljade njih su s decom pohrlile na stadion „Šukru Saračoglu” (nazvan po predsedniku kluba od 1934. do 1950 – duže nego iko – koji je bio i predsednik vlade od 1942. do 1946). Meč Fenerbahčea s Manisom u trećem kolu prvenstva je završen 1:1, a tog 21. septembra 2011. navijačice turskog velikana su bile sportska vest dana u svetu. Podeljene su 41.663 karte, ali je procenjeno da se na stadionu s 50.506 mesta skupilo oko 46.000 žena i dece, koji su cikom i vriskom napravili ambijent za pamćenje.

Zbog divljanja jačeg pola kazni je bilo i nadalje. Uprkos niskoj temperaturi 43.000 žena i dece je 18. februara prošle godine došlo na utakmicu Fenerbahčea sa Sivasom, takođe u šampionatu. Domaćin je na poluvremenu gubio s 2:1, a onda je od 65. do 73. minuta postigao tri pogotka za pobedu s 4:2. Golovi su kod navijačica izazivali najviši stepen ushićenosti kao što su nekada s ženskom publikom to umeli „Bitlsi”.

Vernost je tih hladnih dana dokazao i Bešiktašov lepši deo publike na kup-utakmici s Gazijantepom (2:1). Njih oko 3.000 su bile značajna podrška. To je značajno ukrupnjavanje ženskog navijačkog korpusa od kada su četiri drugarice 2006. osnovale klub navijačica istanbulskih „crno-belih”.

Nema govora da su navijači u Turskoj među takozvanim najvatrenijima u svetu, ali je nadaleko poznato i njihovo nesportsko držanje. Poslednji u nizu primera zbio se nedavno na gradskom derbiju Bešiktaš – Galatasaraj. Pri vođstvu gostiju s 2:1 domaće pristalice su u smiraj meča upale na teren. Isprovocirao ih je, navodno, Brazilac Felipe Melo, koji je, napuštajući igralište jer je dobio crveni karton, podigao dres Galatasaraja prema njima. Ovima je pao mrak na oči. Izazvao je tako neobuzdani bes koji Bešiktašove navijače, možda i najtemperamentnije u Turskoj, drži još od letos kada su prednjačili u antivladinim protestima započetim zbog odluke vlasti da se u Gezi parku kod Trga Taksim u Istanbulu poseče oko 600 stabala i izgradi tržni centar. Prekidom utakmice i tučom navijača međusobno i s policijom pala je senka na podatak da je sa 76.127 gledalaca na Olimpijskom stadionu „Ataturk” postavljen rekord turskog fudbala (Bešiktaš derbije u prvenstvu igra tu ove sezone jer je njegov stadion s 32.145 mesta, sagrađen 1947, srušen 2. juna, a novi, s oko 42.000 sedišta, nići će u septembru iduće godine).

Elem, „crno-beli” su kažnjeni s četiri utakmice zabrane igranja pred muškom publikom, što je i potvrđeno posle njihove žalbe. Eto još četiri prilike za Dan žena i dece u turskom fudbalu.

Turci su se, dakle, dosetili kako da tribine ne budu sablasne kada se izdržava kazna zbog navijačkog hira. Da li bi se taj pelcer primio u našem fudbalu gde disciplinski organi neretko kažnjavaju klubove da igraju pred praznim stadionom? Na stranu sad to što zbog nesportskog vladanja dela publike ispaštaju iskreni fudbalski zaljubljenici, a takozvanim „disciplincima” je nekako i najsočnije da odrežu takvu kaznu i mirna Bačka. To rešenje je besmisleno sve dok Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama ne počne strogo i dosledno da se primenjuje. Ovih dana i generalni direktor italijanskog velikana Milana Adrijano Galijani kuka što će „roso-neri” u sledećem kolu (19. oktobar) da dočekaju Udineze u prvenstvu bez publike, ukazujući da je neshvatljivo da se kažnjavava zbog teritorijalne pripadnosti (Milanovi navijači na derbiju s Juventusom u Torinu uzvikivali „Mi nismo Napolitanci” na račun pristalica Napolija).

Kad se već Srbi nisu dosetili da puste samo žene i decu na onoj jedini „večiti derbi” bez publike, na „Marakani” marta 2008 (Zvezda kažnjena zbog nemilih scena na severnoj tribini svog stadiona na meču s Hajdukom iz Kule), ništa nas ne košta da usvojimo još jedan „turcizam”. Ko zna, možda takav model u najskorijoj budućnosti bude obavezan i pod kapom Evropske fudbalske unije. Mada, imamo li mi toliko zaljubljenica u domaći fudbal kao što ih ima Turska kad ovde i muškarci dižu ruke od njega...

G. Anđelić