Jugovići iz Štrpca

Još sa šestoro dece Ljiljana Stanojković iz Sušića kod Štrpca dobila je Orden majke Jugovića od raško-prizrenske eparhije. Uručen joj je na Vidovdan  2002. godine u crkvi posvećenoj svetom Jovanu u Štrpcu. Sada Ljiljana sa suprugom Radovanom ima devetoro. Prošlog oktobra rodio se najmlađi Bogdan. Zovu ga Jug Bogdan.

Porodica Stanojković se trenutno nalazi u Meljaku na Ibarskoj magistrali, kod rođaka sa četvoro mlađe čeljadi. Petoro starijih su kod drugih rođaka u Mladenovcu. Nisu mogli svi da stanu u još nedovršenu kuću, pa su se podelili, a došli su u Srbiju da uzmu dokumentaciju za sedmomesečnu bebu. Za dan-dva vraćaju se nazad, na Kosmet, u selo udaljeno od Štrpca desetak kilometara.

– Morali smo – kažu – celu familiju da dovedemo, nismo smeli da ih ostavimo u selu. Albanci nas provociraju.

– Jednog čoveka su ubili, čuvao kravu – dobacuje jedanaestogodišnji Jovica.

Ljiljana i Radomir pričaju nam kako je odgajati devetoro dece u albanskom okruženju. Njihova kuća, u selu u kome ima 28 srpskih domaćinstava, najzabačenija je i nalazi se sama u šumi. Kad se dete razboli, ako je i u pola noći, moraju da ga provedu kroz albanska sela da bi stigli do lekara.

Ljiljana očekuje još jedan orden za Vidovdan, ovoga puta od vladike raško-prizrenskog Artemija, na svečanosti koja će povodom tog velikog praznika biti održana u manastiru Gračanici.

Stanojkovićima nije lako. Primaju socijalnu pomoć i dečji dodatak, ali to nikako nije dovoljno. Imaju petoro đaka koji pohađaju školu u Gornjoj Bitinji. Decu u predškolskom uzrastu. Očekuju pomoć i od društva, ali osim obećanja, kažu da su malo toga dobili, iako su postali medijski poznati. Samo pljušte  obećanja. Zahvaljuju se Dušanu Grujiću koji im je poslao veš-mašinu, i rukovodstvu "Partizana" koje ih je pozvalo u vreme kada je jedan od rukovodilaca kluba bio sada pokojni Slobodan Novaković.

– Pomoć stiže u naše selo, nedavno smo dobili građevinski materijal za kuće. Pomoć dolazi, ali šta vredi kad se dobro ne raspoređuje. Nas jedanaestoro živi u kućici sa dve sobice. Neki koji nemaju dece dobili su blokove i cement da sazidaju kuće. A meni da je makar da proširim svoju kuću za još jedno odeljenje. To bi nam za sada bilo dovoljno – kaže Radovan.

– Mi se pojavljujemo i na nekim televizijama, pa ljudi misle da ćemo dobiti i kuću na poklon. Kažu, šta ćemo njima davati kad oni imaju. A mi smo samo obećanja dobijali. Kao da se neko bogati na naš račun – kaže Ljiljana.

Jovica sa svojih 11 leta već ima šestoro braće i sestara mlađih od njega. Pitamo ga ume li da po redu nabroji celu familiju. Za tili čas nas upoznaje sa braćom i sestrama. Najstarija je Anica (15), na jesen polazi u srednju školu, pa Zorica (14), a onda mlađi Nenad (9), Andreja (7), Andrijana (5), Natalija (3), Darko (2) i najmlađi Bogdan.

Jovica navija za "Crvenu zvezdu", ali i za "Partizan". Pitamo ga kako je to moguće.

– Kad sam bio mali navijao sam samo za "Zvezdu" – objašnjava Jovica. Onda nas je Slobodan Novaković zvao da budemo gosti "Partizana".  Video sam prvi put i stadion. Ali još nisam bio na utakmici.

I kako da napišemo, za koga navijaš, možeš li da se opredeliš?

– Najviše za "Partizan" – kaže Jovica. Voleo bih da ostanem ovde, da igram fudbal i da idem na utakmice.

Deca imaju svoje snove, ali san njihovih roditelja je da imaju više hrane, odeće i obuće, higijene. Mole nas da objavimo žiro-račun koji imaju pri Komercijalnoj banci. Dinarski je 205-1001549161546-58, devizni 1249752833.

Stanojkovići će se prvo prikupiti, pa onda krenuti na Kosovo. U svoju kućicu od tridesetak kvadrata u šumi, u selu Sušiće. "Nigde nema lepše nego u svom selu", kaže Radovan.

Pozdravljamo se sa njima i pitamo ih da li će biti još dece.

– A, dosta je, više ne – kažu uglas. Dosta smo mi pomogli srpskom natalitetu na Kosmetu. Kod nas ima dosta srpskih porodica sa četvoro, petoro dece. Neka se sad porađaju Beograđanke.