Čekaju poziv koji će im izmeniti život

Na listi čekanja za transplantaciju jetre u Urgentnom centru u Beogradu sada je 50 pacijenata od kojih je 15 potpuno pripremljeno. Svi oni iščekuju „poziv koji menja sve”, ali on, nažalost, ne stiže: za manje od dva meseca čak osam porodica, čiji su članovi bili u stanju moždane smrti i kao takvi potencijalni davaoci organa, nisu dale saglasnost za uzimanje organa.

To čekanje veoma teško pada Nevenki Kamenčić iz Despotovca, čiji sin već šest godina čeka na transplantaciju bubrega.  

– Sin mi se razboleo u 22 godini i posle desetak meseci ja sam mu dala bubreg, ali ga je njegov organizam odbacio posle sedam dana. Evo, protiče šest godina čekanja, strepnje, nadanja, redovnih kontrola… Ipak, moj sin ima još mnogo pozitivne energije, entuzijazma i vere da će se nešto promeniti i da će taj poziv uslediti – kaže Nevenka, koja je po struci prosvetni radnik.

Nije lako živeti sa mišlju da život vašeg najmilijeg zavisi od volje i razumevanja drugih i to onih koje je pogodila tragedija da izgube člana svoje porodice.

– Moja porodica i ja smo prošli teško iskustvo. Razumem i porodicu koja odbije da da saglasnost. Ne bih nikoga da osuđujem. Ipak, moj sin je živ, a organ se traži od nekoga ko je umro i to bi, mislim, trebalo da bude presudno – kaže Nevenka.

Ona planira da, pošto joj sin jednog dana bude dobio novi bubreg, sama organizuje klub ili udruženje i krene u akciju koja bi podigla svest o značaju davalaštva organa.

– Nije samo moj sin bolestan. Razumem ljude koji odbiju da daju organ, ali oni nikada ne razmišljaju da mogu i sami da se nađu u takvoj situaciji, da oni ili neko njima blizak čekaju organ od kojeg im zavisi život – kaže naša sagovornica

Ksenija Balaž, majka male Anite, koja čeka na transplantaciju srca, ističe da čovek koji i sam nije došao u situaciju da čeka organ od kojeg zavisi život njegovog najmilijeg, o tome niti misli niti to može da shvati.

– Teško mi je i da okrivim, ali i da opravdam porodice koje odbijaju da daju saglasnost da se od njihovih preminulih članova uzmu organi. Ako bih ih osuđivala, naći će se mnogi koji će reći da mom detetu treba organ, pa ih sada osuđujem, a da nisam u toj situaciji – drugačije bih razmišljala. Nije lako čekati pored telefona. Nedavno mi je telefon zvonio pola sata pred ponoć, neka žena iz Kiseljaka javila je da je jedan mladić nastradao na motoru i da organi mogu da se iskoriste. Moj suprug i ja često pričamo kakav je ovaj život, moraš da čekaš da nekome smrkne, da bi tebi svanulo. To su užasne misli – kaže Anitina majka.

Anita se, inače zahvaljujući dogovoru našeg Ministarstva zdravlja i bečke AKH klinike, pre tačno mesec dana vratila sa pregleda iz ove ustanove, koji treba da odluče o daljim postupcima u njenom lečenju.

– Svaki dan je dugačak. Ne znamo kada će da pozovu. Pomislim, daj bože, neka pozovu već jednom samo da se odradi ta transplantacija i neka joj bude dobro, a opet znam da to znači nečiju nesreću, sve je to jako teško i surovo – kaže Ksenija Balaž.

Dr Mirjana Laušević, koordinator u timu za transplantacije KCS-a, ima zadatak da sa porodicama razgovara o ustupanju organa.

– Kada me odbiju, razočarana sam, jer to govori o i dalje niskom stepenu svesti o značaju davalaštva, ali to prihvatam sa profesionalnom distancom. Svaku porodicu pokušavam da podržim, jer odluka o davanju organa svojih najmilijih mora biti doneta bez pritiska – kaže dr Laušević.

Ona priznaje i da je nekada polaskana kada naiđe na porodicu koja je u teškoj životnoj situaciji i koja čak možda ima i objektivnog razloga da bude razočarana u neki naš sistem vrednosti, a ipak se odluči za tako humani gest.

– Pokušavam i trudim se da podržim i porodice koje odbiju i koje prihvataju da daju organe. Međutim, kao specijalista nefrolog imam kontakta sa porodicama primalaca. Različito ljudi reaguju – neki su razočarani, neki strpljivi i razumni. Različita su i očekivanja od transplantacije, nije uvek sve ružičasto, u svim centrima imate bolesnike koji bi medicinski mogli da se transplantiraju, ali ne žele, jer smatraju da im je dijaliza sigurna opcija – kaže dr Laušević.

----------------------------------------------

Nema davalaca

Dr Zlatibor Lončar je na čelu tima koji je uradio prve dve uspešne transplantacije jetre u ovoj ustanovi, a nedavno je za „Politiku” potvrdio da program stoji, jer nema davalaca organa. To je naša realnost koja ipak ne sme da zaustavi programe transplantacije, smatra Lončar.

Kroz sličnu situaciju je prošao i tim profesora dr Miljka Ristića u Kliničkom centru Srbije: kandidata za transplantaciju srca su dva puta pozivali na kliniku, a zatim vraćali kući.

– Pozivamo kandidata odmah kada dobijemo signal da postoji potencijalni donor. Dva puta je bilo uzalud, ali razumeju to naši pacijenti. Bilo je posla za psihologa, koji je obavezan član tima – kaže dr Ristić.