Bezobrazluk

Ministarstvo privrede Srbije saopštilo je juče da nijedno preduzeće neće dobiti finansijsku pomoć države dok ne dostave sve tražene podatke za „ličnu kartu”. „Ministarstvo smatra neodgovornim ponašanje menadžmenata u velikom broju preduzeća, posebno onih koji svakodnevno traže finansijsku pomoć države, a koja ni za mesec i po nisu dostavila podatke za potpune ’lične karte' svojih preduzeća”, ističe se u saopštenju koje juče preneo Tanjug.

Ljudima sviklim na svakojake smicalice u kapitalizmu naših boja i običaja ovaj iznuđeni potez novog ministra (nije mu još prošlo sto dana od postavljenja), ostavlja bez svake sumnje otužan ukus u ustima. Da li je moguće da resorni ministar privrede treba da posegne gotovo za ucenom da bi „razmažene” i politički privilegovane direktore bezmalo propalih firmi naterao da mu dostave najvažnije poslovne podatke – obaveze, potraživanja, kupci, dobavljači...?

Izgleda ne samo da je moguće, nego da je i neminovnost današnje srpske ekonomije. Reći – bravo ministre, gde si bio ranije – bilo bi odveć udvoričko, ali se opet nameće gotovo naivno pitanje: da li je moguće da u ovoj zemlji tek napupelog kapitalizma uopšte ne postoje pravila po kojima će se vladati državne firme prema svojoj državi bez koje ni mesec dana ne bi mogle da opstanu?

Izgleda, po drugi put, da je moguće. I ne samo da je moguće, nego su u poziciji da se oglušuju na gotovo bezazlene zahteve te iste države bez koje ne mogu da žive – neće da joj dostave tuce podataka o svom neslavnom poslovnom bilansu. Zbog čega?

Pa da ih, koliko sutra, ponudi nekome ko je još zainteresovan za „trule jabuke”. Zrele i mirisne su, kako je jednom rekao prof. dr Miodrag Zec, lako i brzo prodate. Šta sa ovim „natrulim” koje niko neće? Bio bi greh reći da su u tom stanju samo zato što ih vode i njima upravljaju loši menadžeri, ljudi politike i partija na vlasti. Ima tu i, što bi rekli ljudi iz bivšeg sistema, „objektivnih okolnosti”, ali da neko, ma ko bio i s koje strane dolazio, ne popuni upitnik o stanju svoje firme, a pri tom pruži ruku ne bi li dobio pomoć od države – e to već spada u vrhunski bezobrazluk.

Bilo bi veoma poželjno da se istraži koji je pravi povod za takvu vrstu opstrukcije i zašto direktori javnih preduzeća, u kojima radi čak stotinak hiljada radnika, namerno zabadaju trn u zdravu nogu inateći se sa majkom državom oko najbezazlenije stvari – kolika su im dugovanja, potraživanja, kupci, dobavljači…

Ili je, možda, po sredi nešto sasvim drugo što se, za sada, iza brda ne naslućuje. Jedno je, međutim, sasvim izvesno – u ovoj zemlji u kojoj se ne zna ni ko sve treba da popuni te upitnike, ništa nije čudno, pa ni to da tražim pare inateći se s onim koga moram da molim.