Zagonetni Vinaver

U težnji da se što obuhvatnije prikaže delo pisca i prevodioca Stanislava Vinavera (1891–1955), u Kulturnom centru Beograda juče je protekao i deseti dan "Festivala jednog pisca" koji je od 7. do 26. juna organizovan u Vinaverovu čast. Učesnici razgovora govorili su o dominantnim književnoistorijskim dimenzijama Vinaverovog dela, njegovom neprocenjivom radu u domenu lingvistike, kao i o ideološkom kontekstu delovanja ovog "najizrazitijeg srpskog moderniste".

Iako je došao iz poljsko-nemačke kulture i srpski mu nije bio maternji jezik, Vinaver je odlično savladavši naš jezik ostvario nenadmašne prevodilačke uzlete, istakao je Gojko Tešić, autor studija "Zanosi i prkosi Stanislava Vinavera" i "Citat Vinaver".

– Buntovan od ranih dana pa sve do smrti, u doba apsolutnog avangardizma, svoje učenje nije pretvorio u dogmu, već je postao najsrpskiji evropski pisac, prepoznajući nacionalne vrednosti u evropskoj kulturi i rehabilitujući evropske vrednosti u našoj sredini – dodao je Tešić.

Istoričar Predrag J. Marković uputio je pohvale organizatorima, kako je rekao, inteligentnog i duhovitog festivalskog koncepta, čiji bi glavni akter lucidnim idejama u svom dobu mogao i ove današnje konceptualiste da stavi u džep. Istakao je da je Vinaver na najbolji način stvarao imidž naše zemlje, što se ogleda i u njegovom udelu u knjizi Rebeke Vest "Crno jagnje, sivi soko", najpopularnijem putopisu o Balkanu.

– Njegova produktivnost je do te mere neverovatna, da je za mnoge frustrirajuća, a siguran sam da je preveo više knjiga nego što je prosečan kulturni funkcioner pročitao u svom životu, rekao je Marković, izrazivši nadu da ćemo znati da negujemo širinu i kosmopolitizam koji su odlikovali kulturnu diplomatiju Stanislava Vinavera.

Govoreći o Vinaverovom prevodilačkom opusu, prevodilac Sava Babić se zapitao kakve bi nam prevode ovakav eruditski duh ostavio da je mogao da bira dela koje će prevoditi, podsećajući na potresne Vinaverove reči da će otići u grob a da mu nije ponuđeno da prevede Šekspira.

Budući da se sve ove godine provlačila potreba (a prema nekima izlišnost) piščeve rehabilitacije, Vinaverova unuka Milica, inače, profesor na Katedri za francuski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, istakla je da Vinavera mnogi doživljavaju kao tragičnu figuru, a vreme je da se takva perspektiva promeni.

– Ne treba da govorimo o nepriznatom i tragičnom Vinaveru. Niti o neotkrivenom ili namerno skrivanom geniju, već Vinaveru kao takvom. Neka ostane i zagonetan ali shvaćen i priznat – kaže piščeva unuka.

U razgovoru su učestvovali i Mihajlo Pantić (Vinaverovo shvatanje modernosti), Duška Klikovac (O današnjem beogradskom jeziku inspirisanim Vinaverom), Milomir Erić (Stvaralačka emocija bergsonizma), Katarina Tomašević (Vinaver i muzika), i Slobodan Bubnjević (Relativistički koncept u delu Stanislava Vinavera).