Nada u Briselski dijalog

Kroz Briselski porazum, koji je postigla Vlada Srbije, otvara se mogućnost institucionalne zaštite našeg naroda i naše kulturne baštine na Kosmetu. Ta šansa mora sada da se iskoristi, osmisli se potpuno nova strategija i pokrene akcija, pogotovo što smo više od 20 godina ćutali dok su Albanci bili aktivni u falsifikovanju istorije i preimenovanju našeg nasleđa, kaže za naš list Diogenis Valavanidis, predsednik Centra za zaštitu srpskog nasleđa (osnovan 2006. u Beogradu), koji se nekoliko decenija bavi zaštitom kulturne baštine. O tome je učio od Meline Merkuri, nekadašnje ministarke kulture Grčke, kroz njenu borbu za povratak partenonskih skulptura u Atinu u kojoj je aktivno učestvovao. Ono što su te skulpture za Grke, to su za Srbe spomenici na Kosovu, ističe Valavanidis, kojem je za njegov angažman u zaštiti naše baštine septembra ove godine Srpska pravoslavna crkva dodelila Orden Cvetog cara Konstantina.

– Najstrašnije što se može uraditi jednom narodu nije da se on pokori niti da se prisvoji njegova teritorija, nego da mu se razbije ideja o njemu samome. I to je suština albanskog ataka na naše spomenike, crkve i arheološku bašinu. Zaštita nasleđa predstavlja civilizacijsku obavezu jednog naroda. A njoj nismo ozbiljno pristupili – ocenjuje Valavanidis.

Centar je na ovu temu organizovao niz konferencija, zapažene su bile one na Arhitektonskom fakultetu, u Zadužbini Ilije Kolarca i Ruskom domu. Cilj je bio odgovor na albansko tumačenje istorije, a posebno važni članovi publike bili su oni iz diplomatskog kora u Srbiji.

– Albansku fabrikaciju pobijao sam upravo stavovima naučnika iz zemalja koje su među prvima priznale takozvanu nezavisnost Kosova, jer smatram da se jedan od osnovnih načina zaštite naše baštine nalazi u odgovoru na pitanje porekla Albanaca. Francuska nauka kaže da su Albanci došli na Balkan u ranom srednjem veku (13. vek), i to iz kavkaske Albanije i, prema tome, oni nisu autohtono stanovništvo Kosmeta. Zatim Georg Štadmiler, nemački naučnik, još 1966. godine izneo je tvrdnju da reliktnu oblast Arbanon (naziv za prvobitnu regiju koju su naseljavali Albanci) „ne treba tražiti na karti stare Srbije“. Ugledni nemački istraživač Peter Bartl u knjizi „Albanija“ (izdata 1995. godine u Minhenu), primetio je da se albanski naučnici i publicisti nekritički odnose prema problemu rane istorije Albanije i da konstruišu različite teorije. On kaže: „Slika koju albanska nauka stvara o sopstvenoj ranoj istoriji je pojednostavljena, nekritična i iskonstruisana“. I pored strašnog progona Srba tokom 18. i 19. veka, o čemu pišu, između ostalih, italijanski putopisac Simplicijano Bizoceri i francuski istraživač i publicista Viktor Berar, austrougarska istraživanja, rađena za potrebe Generalštaba u Beču, potvrđuju da smo mi činili polovinu stanovništva na KiM.

Sve pomenuto stavlja pod znak pitanja ideju da su Albanci autohtono stanovništvo Kosova i Metohije i da imaju direktne veze sa Ilirima i Dardancima, pa i sa brojnim elementima nasleđa. Međutim, bez obzira na to što su izmišljotine očigledne, mi nemamo prava na spokoj, upozorava naš sagovornik.

– Pozitivan odziv na aktivnosti Centra stigao je, na primer, iz Vatikana i Papskog saveta za kulturu. To bi moglo da se iskoristi. Celu priču bi trebalo upakovati u jedan državni projekat. Stalno organizovati međunarodne konferencije, nastupe, predavanja, promovisati publikacije namenjene diplomatama. Albanci to rade dugo i veoma uspešno. I u svemu tome imaju moćnog saradnika – medije. Mi ni svoje nismo dovoljno animirali, a kamoli strane, a oni su ključni.