Migranti na moralnom raskršću EU

Osvojila je srca celog zapadnog sveta, poznate TV voditelje šokirala svojim pacifističkim stavovima, a svetske lidere inspirisala da požele da se susretnu sa njom. Otkad je prošle godine preživela napad talibana, koju su joj pucali u glavu samo zato što je otvoreno prkosila njihovoj zabrani školovanja ženske dece, šesnaestogodišnja Malala Jusufzaj postala je simbol borbe za ljudska prava. Preselila se bez problema iz Pakistana u Evropu. I nikome ne smeta njeno pominjanje Alaha, ni marama koju nosi preko glave a kamoli to što insistira na obrazovanju mladih žena. Ponajmanje će Francuzima smetati što će 10. decembra u Strazburu ova tinejdžerka tamnije boje kože primiti godišnju nagradu za borbu za ljudska prava „Saharov”, koju dodeljuje Evropski parlament.

Međutim, Francuzima – bar onima koji su na vlasti – i te kako smeta njena nekoliko meseci mlađa vršnjakinja Leonarda Dibrani, za čije obrazovanje ne postoji ni najmanje razumevanje. Posle četiri godine pohađanja francuske škole, ovu tinejdžerku romske nacionalnosti su prošle srede u toku školskog izleta policajci bezmalo izvukli iz školskog autobusa i prvim avionom poslali na Kosovo. Niko se nija obazirao na to što se ona odlično integrisala u sredinu u koju su došli njeni roditelji i tražili azil.

Tako se Leonarda, koja ne govori albanski već samo francuski jezik, odjednom našla u južnom delu Kosovske Mitrovice, gde nikad nije bila, a kamoli stekla prijatelje. Nasuprot njoj, Malala je ovih dana uspela da se sretne sa svojim prijateljem iz Pakistana, kojem je Velika Britanija promptno dala studentku vizu kako bi upisao studije medicine. Za razliku od Leonardinog oca koji je u Francuskoj četiri godine neuspešno vodio bitku da dobije azil, Malalinog oca je Islamabad brže bolje zaposlio u delu pakistanske misiji u Birmingenu, samo da ne bi po dolasku u Britaniju aplicirao i sigurno vrlo brzo dobio politički azil.

Sudbine Malale i Leonarde možda najbolje oslikavaju licemerje u koje su upale vladajuće elite u Evropi, suočene sa moralnim, vrednosnim i političkim dilemama, koje je problem migranata minulih godina izneo na površinu u ekonomski nestabilnoj Evropskoj uniji. Bilo da je reč o državljanima Rumunije koji se sele u Francusku zarad veće socijalne pomoći, ili izbeglim Afrikancima koji preko Lampeduze žele da se domognu severa EU, ili pak o Romima iz Srbije koji žele da dobiju azil u Nemačkoj, osnovna dilema s kojom se suočava Evrope je ista – da li da se drže svojih vrednosti i moralnih načela ili sopstvene ekonomske koristi.

Na jednom tasu te dileme je Ženevska konvencija o zaštiti izbeglica, kao i visoki standardi u zaštiti izbeglica i azilanata, koje je EU sama sebi postavila kao načelo. Na istom tasu je i evropska solidarnost koja kao jedna od vrednosti EU nalaže bogatijim članicama da pomognu siromašnijim koji su se našli na udaru talasa izbeglica.

Na drugom tasu je potreba da se što više smanji suma novca koja se izdvaja za azilante i zbrinjavanje socijalnih slučajeva. Međutim, na tom istom tasu je sve češće i tvrdnja da će ti isti migranti ugroziti bezbednost, kulturu i životni stil Evropljana, iako mnogim zemljama EU decenijama unazad nije smetalo to što su se izgradile upravo na jeftinoj radnoj migranata i još jeftinijim sirovinama iz Afrike. Nije im smetalo – sve do ekonomske krize 2008. godine.

Svesni da njeni građani ne žele da se javno odreknu vrednosti na koje je Evropa ponosna, vladari EU nastoje sada da se predstave da se i dalje drže tih principa iako svaki potez pokazuje da su na vaganju pobedile upravo koristi – ekonomske i političke. To se videlo i kada je, posle nedavne pogibije bezmalo 400 migranata nadomak Lampeduze, EU krenula u još jaču kontrolu svojih morskih granica. To će samo doprineti povećanju smrtnosti migranata jer će oni pokušavati da nađu još alternativnije puteve do evropskog kopna što će im povećati šansu da završe u morskoj grobnici kao 25.000 ljudi u poslednje dve decenije.

Nema ništa od tih vrednosti ni kada proteklih meseci, zarad popularnosti među biračima, ministar unutrašnjih poslova Manuel Valsotvoreno tera Rome „da se vrate u Rumuniju ili Bugarsku odakle su došli” jer kako kaže ne mogu da se integrišu u francusko društvo. Još manje ih ima kada Austrija, Nemačka, Velika Britanija i Holandija traže mogućnost proterivanja građana iz drugih zemalja EU, koji žele da profitiraju od socijalnih usluge neke druge članice. Ne samo što time prikriveno ciljaju romsku populaciju, već i predlažu nešto što je suprotno jednoj od četiri osnovne slobode Unije – slobodi kretanja unutar EU. Moralni integritet EU je posrnuo i kada je Beogradu predložila da broj lažnih azilanata koji iz Srbije ide u EU smanji tako što će napraviti bazu podataka o tim ljudima i što će ih vraćati sa granice, suštinski, samo zato što su siromašni Romi ili Albanci.

Naravno da nema lakog i brzog rešenja za ove muke i da je nemoguće da Evropa otvori granice za sve. Ali zašto bar ne razmotriti ideju da se bar kratkoročno u saradnji sa UNHCR-om u severnoj Africi organizuju centar za potencijalne azilante u kojem bi se njihovi zahtevi procesuirali pre nego što krenu na rizičan put preko Sredozemlja. Doduše, ovo je lakše reći nego sprovesti u delo, ali vredi pokušati i pokazati da se Evropa zaista drži svojih vrednosnih načela. U suprotnom, priča o migrantima će samo pokazati da je Evropa na ovom moralnom raskršću ipak odustala od svojih proklamovanih vrednosti.