Vlasnik negovane, lepe srpske reči

Tek kada umre čovek shvatimo koliko je život jedan veliki vašar, karusel radosti i bola. Miodrag Maksimović, dugogodišnji ugledni novinar "Politike", bio je ličnost koja je lično poznavala više Beograđana od ikog drugog u gradu, a uzvratno popularnog i srdačno žovijalnog Maksa znala je čitava čitajuća Srbija i Jugoslavija. Iznenadno kao grom na Vračaru otišao je Maks – paradoksalno neznano, tiho i nečujno pred samo šakom svojih najbližih.

Držeći svoje prijatelje i bezbroj ljudi sa kojima je komunicirao za svoje najveće bogatstvo, prezirao je materijalna dobra, oholost, taštinu, lažni sjaj parvenira, prekomernost svake vrste. Živeo je i radio u svojoj pomalo teskobnoj školjci, okružen silnim knjigama i slikama kojim su ga darivali i nagrađivali najveći jugoslovenski umetnici. Dodatna vrela za svoj rad nalazio je u "Politici" koja je bila snažni epicentar najznačajnijih dešavanja u kulturi i umetnosti čitave Jugoslavije. A takođe i u "Politikinom" arealu koji se od famoznog "bermudskog" trougla: podrum "Pod lipom" – "Grmeč" – "Šumatovac" širio preko Šafarikove do Francuske ulice.

Sa Ristom Ratkovićem i Zirom Adamovićem, Maks učestvuje u osnivanju Kulturnog dodatka "Politike", u čijoj je redakciji proveo najviše godina, uređujući i ispisujući u njemu njegove najlepše stranice. Ako bi se neko u to vreme našao pored Maksovog radnog stola, mogao ga je čuti kako telefonira Ivi Andriću, Krleži, Laliću, Najdhartu, Skenderu, Huseinu, Deroku, Prici, Murtiću, Meši, Dobroviću. Pratio je sva zbivanja u kulturi i umetnosti i od onih kojima je telefonirao kao đačićima davao je zadatak i tražio tekst za "Politiku". Osnovao je rubriku "Portret" i "Arhitektura u svetu i kod nas", koja ga je nažalost eto sada nadživela.

Samo Maksovom predanošću i upornošću "Politika" i Dodatak mogli su da dođu do blistavih tekstova iz pera: Peđe Milosavljevića, Žike Zdravkovića, Najdharta, Gluščevića, Matije, Mome, Ćelića, Ede Murtića, M. B. Protića, Buleta, Vite, Brane i desetine drugih jugoslovenskih pisaca i intelektualaca za koje je nedavno u anketi "Peta decenija" naš najveći živi pisac rekao: "Stavovi i sudovi ’Politike’ o književnom, likovnom, muzičkom i scenskom stvaralaštvu, decenijama su bili od izuzetnog značaja i uticaja na opšte duhovno stanje prosvećenog dela naroda."

Maks je ostavio za sobom odlične saradnike i nastavljače Dodatka: Radovana, Draganu, Milku Lučić, Anđelku Cvijić, Zorana.

Dobar deo vremena koji mu je preostao od "Politike", Maks je upotrebio za knjige, književne listove i časopise. Bio je osnivač i urednik kultne biblioteke "Zodijak". Još šezdesetih godina doneo je u našu sredinu dela značajnih svetskih i naših pisaca: Joneska, Dalija, Kjerkegora, Vatsjajana, Nikole Miloševića.

Sasvim nedavno, ne sluteći da je to testamentarno, Maks je objavio u "Književnom listu" tekst pod naslovom "O taštini", u kojem je, tumačeći sina Davidova iz Starog zaveta, napisao: "Taština je ispraznost nad ispraznostima". On, vredni i pošteni novinarski i književni kritičar i esejista, anegdotičar, voljeni zabavljač i ismevač svega nedemokratskog od Broza do Špiljka, bogati vlasnik negovane, lepe srpske reči – otišao je bez reči.

Svetla se gase, završen je vašar taštine, svet odlazi. Ostale su u Maksovoj poslednjoj kolumni "Zapisi i mistifikacije" opominjujuće reči naše jave: Vanitas vanitatum et omnia vanitas.