Vatra i voda u mitskom okršaju

Jedan je kao voda, drugi kao vatra. Jednog vodi racio, drugog testosteron. I jedan i drugi su titani. Suparnici u mitskom okršaju. Jedan drugog motivišu u serijalu bitaka do istrebljenja, u legendarnim trkama Formule 1, čiji su kraljevi bili sedamdesetih godina prošlog veka. Niki Lauda i Džejms Hant na velikom platnu!

Odavno mi vreme nije tako brzo prošlo u bioskopu kao uz film „Trka života” (u originalu „Rush”), američkog reditelja Rona Hauarda. Sasvim moguće i zato što je ovo film u kojem je sve urađeno s pravom merom. Nema viškova, nema praznog a zamornog hoda, niti rediteljskih pretenzija da ovo bude takozvani gigantski film, veći od života. Naprotiv, što se same režije tiče ovo nije mnogo inventivan film. Ne odmiče daleko od onog što Hauard („Apolo 13”, „Genijalni um”, „Frost/Nikson”, „Da Vinčijev kod”...), kao iskusni (veliko) studijski reditelj i inače radi, a to je: pedantno posložena, pregledna linearno-hronološka naracija, bez velikog poigravanja sadržajem, sa povremenim i umerenim vraćanjem pripovednog toka unazad, tek koliko je neophodno za produbljivanje motivacija likova i njihovih pozadina.

Upravo je tako i u „Trci života”. S jedne strane je Niki Lauda, s druge Džejms Hant, između njihovi legendarni okršaji na trkačkim stazama širom sveta. Naravno, stvari nisu ovako pojednostavljene kao što sam to, ilustracije radi, postavila. Iza svega stoji dobro napisan scenario britanskog scenariste Pitera Morgana („Kraljica”, „Frost/Nikson”...), koji savršeno pasuje Hauardovim opredeljenjima da se u gradnji biografskog filma fokusira na samo jedan ili svega nekoliko segmenata iz života istinitih, istorijskih, u ovom slučaju sportskih, ličnosti. I to onih segmenata koji mogu najbolje da osvetle i celokupnu ličnost i okolnosti u kojima je on živeo ili živi.

U tom smislu Morganov scenario ide sasvim na ruku Ronu Hauardu. Izuzetno je uverljiv u kreiranju ambijenta, atmosfere i konteksta, bogat faktografijom i tehničkim detaljima i to ne samo onih, vezanih za automobilsku mašineriju u uzletu ili samih trka, već i onih koji se odnose na duh 70-ih i na povezanost glasne, bučne i jarko obojene pop kulture u svom punom naletu, sa razvojem najprestižnijeg automobilskog sporta.

Sasvim je moguće da sve ovo ne bi bilo ni toliko važno ni ubedljivo niti toliko uzbudljivo da glavni junaci priče „Trka života” nisu izuzetno zanimljivi. S jedne strane je najneobičniji sportski superstar svih vremena – Britanac Džejms Hant (odlična uloga Krisa Hemsvorta, poznatog po ulogama u filmovima „Tor” i „Osvetnici”), plavokosi seks-simbol, slamač ženskih srca i tela, egocentrični i narcisoidni ovisnik o adrenalinu i raskalašnom životu, sa snažno izraženom autodestrukcijom, što je sve zajedno ubrzalo njegovu preranu smrt (Hant je brzo napustio Formuli 1 i kao sportski komentator preminuo od srčanog udara u 45. godini). S druge strane je Niki Lauda, samodisciplinovani introvertni perfekcionista, ćutljivac što van trka živi dosadno bez skandala, čovek bez glamura, ali veliki poznavalac mehanike i aerodinamike i pre svega perfektan i nestvarno precizan vozač, čiji je lik, legendu i delo vanserijski moćno otelotvorio nemački glumac Danije Bril („Zbogom, Lenjine”, „Krvava grofica”...).

Koliko su ovi mitski suparnici po karakteru bili različiti najbolje svedoče i njihovi nadimci. Hanta su u velikoj porodici „formulaša” zvali Prljavi Hant, a Laudu Pacov i to ne samo zbog njegovih isturenih prednjih zuba, već zbog inteligencije i neverovatne veštine prilagođavanja i preživljavanja. A te legendarne i „formulaški” čak nemilosrdno iscrpljujuće sportske sezone 1976, kao prvak sveta, preživeo je i katastrofalni udes u sudbinskoj trci u Nirburgringu, koji ga je zauvek fizički unakazio. Ali, ne i porazio. Niki Lauda se posle svega 42 dana posle serijala operacija na plućima i presađivanja kože, vratio u trkački ring kako bi mu Džejms Hant ponovo dahtao za vratom u trkama koje su uvek i veliki poljubac sa mogućom smrti...

Hauardov film mudro dozirano otkriva i druge strane ličnosti oba junaka, ali i detalje iz njihovog privatnog života, bračnih veza po kojima su se takođe razlikovali. Neobuzdanog Hanta, miljenika medija, supruga Suzi Miler (Olivija Vajld), poznata manekenka, prevarila ga je sa Ričardom Bartonom. Trezveni i neharizmatični Lauda veliku ljubav i životno ispunjenje doživeo je sa suprugom Marlenom (nemačka glumica Ana Marija Lara). Još jedan dokaz različitih senzibiliteta i različitih životnih prioriteta, ali istovetnosti u ljubavi prema brzini i pobedi. I u poštovanju koje su osećali jedan prema drugom .

Veliki doprinos ovom filmu dali su i direktor fotografije Entoni Dod Mentl, kao i tehnički tim zadužen za specijalne efekte, autor originalne muzike Hans Cimer i montažer Denijel P. Henli. Sveukupno je dobijeno dva sata filmske zabave. Ali, zabave sa svrhom. Iz „Trke života” ima šta i da se nauči.