Kostimografija

Razlika između odeće i kostima jeste u tome što ovo drugo podrazumeva izvesnu poruku. Odevamo se da bismo se zaštitili od zime i pri tom izgledali pristojno, lepo, šta god. To kako smo obučeni skoro uvek je u skladu sa onim kako sebe zamišljamo. Ima onih koji mnogo polažu na oblačenje, kao i onih koji se prema odevanju ponašaju nehajno. Neko obožava stare, iznošene stvari, a neko, opet, voli da na sebi ima modernu, „markiranu“ odeću. Ali uvek se radi o ličnom izboru, duboko povezanom s pogledom na sopstvenu ličnost.

Kostim, međutim, smišljaju drugi. Načinom na koji je glumac obučen kostimograf šalje poruku o kakvom liku je reč. Često se epizodni likovi, koji se u filmu pojavljuju sasvim kratko, odmah prepoznaju po tome kako su odeveni. Pijanac će biti neobrijan i neuredan, zavodnica će imati dekoltiranu i pripijenu haljinu, profesor će nositi naočare i imati kožna ojačanja na laktovima sakoa. To su klišei koji nam pomažu da u trenu definišemo pojavu koja je pred nama.

Drugačije je sa glavnim, nosećim ulogama. Tu je čak poželjno zavarati gledaoca izgledom junaka pa mu onda, tokom filma, pružiti priliku da shvati kako glavni lik nije osoba kakvom ju je smatrao. Pored toga, noseće uloge se često tokom razvoja priče suštinski menjaju, što se mora odraziti na njihovom spoljašnjem izgledu. Razočarani ljubavnici, upoznavši novu devojku, počinju da se briju i nose čiste košulje, i obratno, krivci, izjedani grižom savesti, počinju vidno da propadaju.

Postoji, međutim, kategorija ljudi koja u svakodnevnom životu ne nosi odeću već oblači kostime. To su takozvane javne ličnosti. Ne mislim samo na estradne zvezde, popularne glumce i televizijske voditelje. Rekao bih da u najzanimljivije kostime ulaze političari. Po tome kakva odela nose, koju vrstu frizura imaju na glavama ili koji oblik naočara ukrašava njihova brižna ali odlučna lica sasvim je moguće odgonetnuti koji lik igraju. Jer to kako izgledaju sigurno nisu oni.

Moć im diktira izgled. U početku, nastoje da deluju skromno, po načinu odevanja sasvim blisko običnim ljudima, svojim biračima. Ali kako njihova vlast postaje stabilnija i čvršća, oni počinju da se oblače sve skuplje i ekstravagantnije. Agencije koje se brinu o njihovom „imidžu“ angažuju stiliste, šminkere i kreatore koji od njih prave skulpture koje sve manje liče na modele od kojih su nastale. I u njihovom ponašanju nastaju krupne promene. Ne može se neko ko je se oblačio u jeftinu konfekcijsku odeću i šišao kod brice na uglu, sada, kada na sebi ima skupoceno odelo i frizuru koja košta čitavo bogatstvo, ponašati isto.

Pojedini nastoje da se suštinski promene. Bivši vukovi nastoje da se predstave kao ovčice, prostaci pokušavaju da demonstriraju svoje odskora naučene manire a ženski deo vlasti da dobije na privlačnosti. I u prethodnoj, a i u novoj vladi pojedine ministarke neodoljivo podsećaju na svoje uzore iz novokomponovane muzike. U nastupima na televiziji uvek su pod jakom šminkom a pažljivo odabrani modni detalji pokazuju da su, pored toga što su okupirane ozbiljnim državnim poslovima, ipak ostale nežne žene. Ne moram da napominjem kako je neukus glavna konstanta bivše i sadašnje vlasti.

Pripremajući autobiografski film „Tito i ja“, imao sam priliku da u „Filmskim novostima” pogledam veliku količinu arhivskog materijala u vezi sa Josipom Brozom. Kada na gomili gledate snimke iz života tog čoveka, prvo što vam pada u oči jeste upravo njegova transformacija. Na početku, to je plavokosa, naočita pojava, skladne figure i pravilnih crta lica. U najranijim snimcima, obučen je u uniformu od obične čoje, bez mnogo ukrasa. Kako jača njegova moć, uniforme postaju kitnjastije a, uprkos stomačiću koji počinje da mu narasta, civilna odela su sve skladnija (ona se šiju u Parizu, kod Kardena, a po krojače se šalje posebni avion). Na licu mu se pojavljuje blagi podvaljak, nastao od gastronomskih uživanja i, prema svedocima, konzumiranja sve veće količine alkohola. Boja kose mu se stalno menja pa se, iako su filmovi crno-beli, jasno vidi da je ona čas svetla, čas tamna.

Kasnije, u društvu sve samih krunisanih glava, njegov izgled počinje da podražava kraljevske i carske pojave. Družeći se intenzivno sa etiopskim carem Hailom Selasijem, koji je pojavom neodoljivo podsećao na novogodišnju jelku, Tito mu parira uniformama ukrašenim gomilom ordenja, lenti i zlatnih epoleta. Dominiraju dva(?!) ordena narodnog heroja sačinjena od zlata, platine, brilijanata, safira i rubina, čija vrednost po komadu, samo u materijalu, prelazi pet miliona dolara! Kosa mu je čas jarkocrvena, čas crna kao zift.

Šta je bio cilj ovog raskalašnog, neukusnog maskenbala? Sakriti činjenicu da veliki vođa ima svojih slabosti, pre svega fizičkih, da stari i da će jednoga dana morati da ode sa ovoga sveta (vlasti). To je, u krajnjoj liniji, ideja i današnjeg prerušavanja: predstaviti vladare kao večite, nedirnute protokom vremena, ljudskim slabostima, umorom, nedostatkom samopouzdanja. Oni moraju izgledati idealno, sa što manje mana. Sve dok se jednoga dana taj privid ne sruši kao kula od karata…

(Tekst jeposvećen nedavno preminuloj kostimografkinji Biljani Dragović)