Veština kritikovanja

Različiti postupci koji ljudi čine kod nas izazivaju različite reakcije. Neki postupci nam se sviđaju, prema nekima smo ravnodušni, a neki nam se u većoj ili manjoj meri ne sviđaju. Kada nam se tuđi postupci u manjoj meri ne sviđaju, tada ih obično tolerišemo, pokazujemo trpeljivost. Upravo reč „trpeljivost” ukazuje da iako ne reagujemo, trpimo neprijatnost. Međutim, ako nam se tuđi postupci ne sviđaju u većoj meri, ako smatramo da su ugrožavajući i nepravedni ili da su iz nekog drugog razloga neprihvatljivi, tada možemo od druge osobe zahtevati da promeni svoje ponašanje. Kritika jeste zahtev za promenu ponašanja.

U odnosima i komunikaciji ne važi zakon uzroka i posledice. Naša kritika ne može biti uzrok koji će naterati drugoga da promeni ponašanje. Svako je odgovoran za vlastite procene, odluke i postupke, pa i za posledice koje iz toga nastaju. Kako svako vlada sobom, naša kritika je u stvari poziv drugoj osobi da razmisli o nekom svom postupku i da nešto promeni: da odustane od datog postupka i da ga ne ponavlja u budućnosti.

Zbog toga je cilj kritikovanja da druga osoba razume i prihvati da greši, i da promeni svoje ponašanje. Ljudi se razlikuju tako da ne možemo svakoga kritikovati na isti način. Potreban je izvestan senzibilitet, razumevanje konkretne osobe u konkretnoj situaciji. Veoma je važno šta drugome kažemo, a još važnije je kako to kažemo. Zato je veština kritikovanja važna socijalna veština koja se uči i razvija tokom života.

Veština kritikovanja polazi od toga da kritiku uvek treba usmeriti ka ponašanju osobe, ka onome što radi ili je uradila, a nikada ne ka samoj osobi. Kada je usmerena ka osobi, kada se drugi kao osoba označi nekom negativnom etiketom, on će to najverovatnije shvatiti kao znak prezira i neprijateljstva, i početi da prkosi.

Kako osoba koja kritikuje uvek izražava svoj stav, svoj doživljaj, kritika je uvek subjektivna. Kada neko kritiku postavlja kao nešto objektivno: „Ti si ...”, „To je ...”, izaziva drugoga da mu se suprotstaviti nekom svojom definicijom „objektivne” stvarnosti. Priznajući drugome pravo na subjektivnost, kritikovana osoba će kritiku lakše prihvatiti ako je izneta na subjektivan način: „Smeta mi ...”, „Loše se osećam kada ti ...”

Što je tačnije i konkretnije opisano neželjeno ponašanje, biće jasnije osobi kako ne treba da postupa. Nekada joj pomaže da sazna kako bi trebala da postupa. Uvek je neprijatno i kritikovati i biti kritikovan. Cilj vešte kritike je upravo da kod kritikovane osobe izazove dovoljno, a ne previše, one neprijatnosti koja motiviše osobu da promeni ponašanje. Što je veća veština, to je manje nepotrebne neprijatnosti povezane sa kritikom i konfliktima.