Lika još čeka na ćirilicu

Od našeg specijalnog izveštača

Gračac – To što je čitav državni vrh Hrvatske uključen u razgovore sa protivnicima uvođenja dvojezičnosti u Vukovaru moglo bi stvoriti pogrešnu sliku da je reč o usamljenom slučaju i pobuni lokalnog karaktera. Činjenice, međutim, govore nešto drugo. Do prelivanja antićiriličnih protesta na ostatak Hrvatske nije došlo samo zato što dvojezičnih tabli drugde, uglavnom, i nema.

Upravo je to slučaj i sa Gračacom, varošicom u Lici, na putu između Gospića i Knina. Od mesta koje je uoči poslednjeg rata bilo nastanjeno pretežno Srbima (po popisu iz 1991. godine, od desetak hiljada stanovnika čak osamdeset odsto su bili srpske nacionalnosti), Gračac je prerastao u opštinu koju u najvećem broju nastanjuju Hrvati, i to ne starosedeoci već mahom došljaci iz Bosne i Hercegovine, Slavonije, Dalmacije. Prema poslednjem popisu, Srba sada ovde ima tek nešto više od trećine, to jeste svega oko tri hiljade. 

Dan uoči našeg dolaska u Gračac, u Gospiću je održan zatvoreni sastanak gradonačelnika, predsednika opština i njihovih zamenika iz zadarsko-senjske županije sa predstavnicima nadležnog ministarstva o tome koliko su statuti opština i gradova usklađeni sa Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina iz 2002, koji, između ostalog, predviđa i obavezu uvođenja dvojezičnosti tamo gde nacionalne manjine čine više od 30 odsto stanovništva. Prema rečima načelnice opštine Gračac Nataše Turbić, zaključeno je da „zakon treba sprovoditi prema potrebi, onako kako to oseća i većinski narod i nacionalna manjina”.

„Ništa ne sme da se forsira da se ne bi stvorile veće tenzije. Svi smo mi svesni da mora da se poštuje ustavni zakon, ali narod u Gračacu još ne vodi brigu o tome da li imaju dvojezične table zato što je ljudima ovde potrebno nešto drugo. Živi se teško i naša osnovna briga jeste da to promenimo”, tvrdi gradonačelnica Gračaca dok sedimo u njenoj kancelariji na čijem zidu visi slika Franje Tuđmana.

Naša sagovornica je iz redova mladih kadrova Hrvatske demokratske zajednice. Ima svega 30 godina, a dužnost načelnice opštine preuzela je pre pet meseci kada je u „foto-finišu” sa razlikom manjom od jednog procenta pobedila svog protivkandidata i dotadašnjeg gradonačelnika Gorana Đekića iz Samostalne demokratske srpske stranke.

Ona ne vidi zašto bi sada trebalo rizikovati sa postavljanjem dvojezičnih tabli, tim pre što, kako kaže, na tome nije insistirala ni prethodna vlast na čijem je čelu bio Srbin.

„Ljudi su dobro odvagali u koje vreme treba to da se uradi i zato kod nas nije bilo situacija koje bi mogle da eskaliraju. Naravno, moramo da imamo u vidu da zakon mora da se poštuje, da srpskom narodu to znači očuvanje njihovog identiteta. Ali nisam ja od svojih sugrađana doživela da kažu ’Želim to jer želim pisati ćirilicom’, nego se rado i njihovom pravu na identitet. Više je to neki psihološki efekat”, objašnjava Turbićeva.

Opština na čijem je čelu je, kako kaže, jedna od malobrojnih u Hrvatskoj koja zakonsku obavezu sprovodi na drugačiji način. Po zakonu, osim na dvojezičnost, pripadnici nacionalne manjine imaju pravo i na zaposlenje, na svog predstavnika u izvršnoj vlasti…

„Sve je to Gračac već ispoštovao bez obzira na to da li postoji na papiru. Moj zamenik je Srbin, od osam opštinskih službenika troje su srpske nacionalnosti. U biblioteci sve troje zaposlenih su Srbi, a u vrtiću među dvanaest zaposlenih ima troje Srba”, navodi naša sagovornica kao dokaz da Srbi ovde nisu građani drugog reda.

Ipak priznaje da nije lako odvagati – da li zaposliti Hrvata ili Srbina, kada se ponekad ukaže neko slobodno radno mesto. Tvrdi da joj je prioritet ipak stručna sprema.

Ni najmlađi Srbi, kaže, nisu zapostavljeni, tako da u ovdašnjoj osnovnoj školi „Nikola Tesla” postoji izborna nastava na srpskom jeziku, kao i časovi veronauke koje drži pravoslavni sveštenik.

„Ta deca normalno funkcionišu u vrtiću, školama. Moja deca se igraju sa decom mog prvog komšije Srbina. Kod vas u Srbiji je slika takva da je ovde stanje za Srbe neizdrživo. Ali ja vas uveravam da sam gradonačelnica svakog stanovnika Gračaca”, kaže Turbić.

Na pitanje kako se i pored svega toga izbegli Srbi posle rata nisu masovnije vratili u Gračac, ona to objašnjava isključivo teškom materijalnom situacijom. 

„Nacionalnost sa tim nema veze. I sada mnogo mladih, bez obzira na nacionalnost, odlazi odavde. Život ovde nije lak nikome, tu nema razlike između Hrvata i Srba. Mi zaista teško živimo. Područje je puno potencijala i resursa, ali ljudi su tužni i depresivni jer nemaju zaposlenje. To ih čini nezadovoljnim i osnovni je razlog što se nekada dogodi nešto loše”, uverava ona. 

Svojevrstan okidač u ovom trenutku moglo bi da bude i postavljanje dvojezične table.

„Jednostavno, neko će razbijati ploče jer se razbijaju negde drugde”, kaže gradonačelnica Gračaca, ali i dodaje da se situacija u ovom ličkom gradiću ipak ne može porediti sa onom u Vukovaru. „Tamo su rane sveže i sa jedne i sa druge strane. Tu je i blizina granice sa Srbijom. Mi nikako ne bismo želeli da se incidenti koji se dešavaju u Vukovaru preslikaju na nas,”

O tome da ipak nije uvek lagodno i bezbedno biti Srbin u ovim krajevima svedoči sveštenik Jugoslav Maksimović, koji se sa porodicom doselio u Gračac 2009. Situacija je, kako kaže, ipak bolja nego pre četiri godine.

„Bude nekih sitnijih čarki, tenzija posebno poraste kada se igraju utakmice sa Srbijom. Ja idem u školu na časove veronauke u mantiji. U početku su me čudno i podozrivo gledali, šaputali, ali sada su navikli. Već u Gospiću, a posebno Zadru ili Šibeniku, čovek se oseća neprijatno. Ponekad mi se desi i neka neprijatna situacija na ulici ili u radnji”, priča otac Jugoslav.

Da može biti pomalo neprijatno, posebno ako govorite ekavicom, uverio se i reporter „Politike”. Posle malo raspitivanja začuli smo dobacivanje, a autobusku stanicu u Gračacu smo pronašli posle dva pogrešna uputstva, tako da smo, ne želeći dalje da izazivamo sudbinu, u radnji ipak umesto kese zatražili vrećicu. Naravno, bilo je i mnogo onih koji su nam rado pomogli. Iako u samom gradu ima nekoliko velikih marketa, proizvode iz Srbije nismo pronašli izuzev u jednoj maloj radnji koju drži doseljenica iz Banjaluke.

O nacionalnoj pripadnosti, kako smo se uverili na ulicama Gračaca, ne govori se baš otvoreno. Ljudi su podozrivi i tek kada se uvere da im ne preti nikakva opasnost priznaće da su Srbi. Kada ih pitate kako žive, imaju li problema, samo će slegnuti ramenima.

Ulazak Hrvatske u EU, meštanima Gračaca nije život učinilo ništa boljim. Iako na svega tridesetak kilometara od morske obale gradić deluje kao da je preko njega protutnjao neki od onih američkih uragana. Na autobuskoj stanici bezuspešno ćete tražiti šalter. Umesto toga na jednom polomljenom prozoru nalepljen je izbledeli papir na kome je red vožnje. Autobusi se ovde zaustavljaju retko, tako da ni na najkraće relacije, ukoliko nemate kola, ne možete otići bez ogromne muke.

Ceo prizor još neobičnijim čini ogroman samostan koji potpuno odudara od velebitskog podneblja. I dok svako ko može odavde odlazi prvom prilikom, oni najoptimističniji veruju da je to što se poneki stranac na putu ka Plitvicama ili morskoj obali zaustavi u njihovom gradu znak da za njih ipak ima nade.