Srbija je postala normalna zemlja

Prelomni trenutak koji je odredio trenutnu politiku Vašingtona prema Srbiji je Briselski sporazum koji je s mrtve tačke pomerio rešavanje kosovske krize. Prvi koraci koje Beograd treba da preduzme radi popravljanja svog imidža na međunarodnoj pozornici jesu privredne reforme i ekonomsko jačanje zemlje, ocenjuje u razgovoru za „Politiku” Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Srbiji.

Kako komentarišete nedavnu izjavu Aleksandra Vučića da nema previše iluzija i da zna da će ga Amerikanci odbaciti kada im više ne bude potreban?

Nisam video tu izjavu, ali mi se čini da odražava svu frustraciju i razočaranje zbog toga što uprkos svemu što je ova vlada uradila i pokušala niste dobili podršku koju zaslužujete. Iskreno mi se čini da Evropska unija nije odreagovala na dovoljno pozitivan način kada je došlo do pomaka u rešavanju krize na Kosovu. To je zasigurno bio jedan od najvažnijih događaja koji se odigrao u ovom regionu u poslednjih deset godina. EU je istog trenutka trebalo da pruži snažnu podršku i da Srbiji datum za početak pregovora o pridruživanju. Umesto toga su rekli: „To je vrlo lepo, hvala vam mnogo” i nastavili s dodatnim pritiscima. Takvi postupci su doveli do velikog razočaranja i nezadovoljstva ljudi koji su učinili ovakav iskorak. I čini mi se da nije tajna da su Nemci ti koji su doneli ovu odluku u EU, a imali su i podršku Amerikanaca.

Dakle, opet dolazimo do odlučujuće uloge „stranog faktora”?

Ne mislim da nijedna zemlja bira ljude i odbacuje ih pošto ih iskoristi. Mi ne delujemo na taj način jer pre svega želimo da sarađujemo s ljudima koji jesu ili mogu da budu naši saveznici. Ova vlada je stekla mnogo poštovanja na Zapadu i u SAD zbog načina na koji se uhvatila u koštac s kosovskim problemom, korupcijom, ekonomijom i popravljanjem odnosa sa susedima. Amerika i EU su pre pada Miloševića Srbiju videle više kao crno-belu sliku i svesrdno su pomagale opoziciju. Do prelomne tačke je došlo kada je Srpska napredna stranka došla na vlast i pokazala da zaista deli evropsku viziju budućnosti zemlje, odnosno njen put ka članstvu u EU. Od tada mi više ne moramo da biramo stranu. Nije kao kada smo morali da podržavamo DOS protiv Miloševića. Evropljani i Amerikanci više ne moraju da se odlučuju za neku struju u srpskoj politici jer svi ključni igrači imaju zajedničku evropsku viziju.

Svojevremeno je vaša ambasada pravila takozvane crne liste nepodbnih za ulazak u SAD...

Pre svega, nikada nisam bio oduševljen tim listama. Prvi put su nastale za vreme Miloševićeve vladavine i njihov cilj je bio da zabrane ulazak u Ameriku svima za koje se sumnjalo da podržavaju Miloševića. Ali, kasnije se ispostavilo da je bilo veoma lako staviti nekog na tu listu, ali i izuzetno teško sprovesti sudske proces protiv njih čak i onda kad je Milošević pao s vlasti. Pokušao sam svim silama da te liste budu eliminisane jer nisu postojali dokazi protiv tih ljudi, a mnogi nisu čak bili ni optuženi. I upravo je to argument koji sam koristio dok sam bio ambasador – uprkos mnogim nagađanjima o kriminalnim aktivnostima različitih pojedinaca za većinu nikada nisu podignute optužnice. Mislim da je na vašoj vladi da podigne optužnice protiv svojih građana, a onda ćemo se mi ponašati u skladu s tim.

Ipak, zahvaljujući Vikiliksu, saznali smo da je i pored deklarativne naklonosti prema prethodnim vladama ambasada SAD u Beogradu u Vašington slala veoma kritički nastrojene depeše o ovdašnjim političarima. Šta je garant da je sada drugačije i da je podrška ovom vođstvu Srbije stvarna?

Ne mislim da SAD podržava Vučića, Dačića i Nikolića. Mi ne razmišljamo u tim kategorijama da nekoga podržavamo ili pokušavamo da mu pomognemo. Vidimo šta su postigli i mislim da na osnovu tih postignuća želimo da radimo s njima. Moram da kažem da je moj utisak, kao posmatrača pošto više nisam diplomata, da ovaj region već neko vreme nije na listi prioriteta američke spoljne politike. U tom smislu bih pomenuo samo tri izuzetka: ne želimo nikakvo nasilje u ovom regionu, želimo normalizaciju odnosa Srbije i Kosova i,kao treće,trudićemo se da Dejtonski sporazum ne bude zaboravljen i da Bosna i Hercegovina ostane celovita. To su naša glavna interesovanja za ovaj deo sveta i samo je potrebno da to imate na umu kada analizirate našu politiku u regionu.

Kada kažete normalizacija odnosa Srbije i Kosova, pretpostavljam da mislite na to da Beograd jednog dana prizna nezavisnost Kosova?

Mislim da nije tako. Taj uslov znači stvaranje situacije u kojoj će biti minimalizovana svakamogućnost za izbijanje nasilja i da više neće biti potrebno prisustvo stranih trupa na terenu kao garanta mira. Ne traži se priznavanje, ali normalna situacija da.

Pominje se i da će kao jedan od poslednjih uslova pred ulazak u EU biti da Srbija uđe u NATO...

Ne, apsolutno ne. To je model koji su mnoge zemlje, poput Hrvatske na primer, iskoristile da postanu članice Unije – one su prvo postale članice NATO-a. Ipak je mnoga lakše postati članica NATO-a nego EU. Mislim da to nije povezano i da ne treba da o tome uopšte brinete jer će vas to samo odvući od veoma važnih pitanja s kojima sada treba da se nosite. To će po mom mišljenju biti tema za nekih deset godina, a sada je najbitnija ekonomija. Sve dok ne budete imali jaku ekonomiju zemlja neće biti stabilna.

Kao jednu od odrednica za američku politiku u ovom regionu navodite ostanak celovite BiH, a vi ste se svojevremeno zalagali za otcepljenje Republike Srpske. Šta danas mislite?

Pre dve, tri godine sam u „Internešnel herald tribjunu” napisao autorski članak u kome sam rekao da je Bosna propala država. Srbi se ponašaju kao da su državljani Republike Srpske, a Hrvati naginju Hrvatskoj i većina ih ima hrvatsko državljanstvo. Samo Bošnjaci veruju da im pripada cela BiH zbog zbog pogroma koji su pretrpeli u ratu. Oni veruju da su krvlju platili svoje pravo na Bosnu. Kao rezultat svega ovoga imamo totalno zakrčenje svih funkcija zemlje koja ima sve odlike trećerazredne, propale države.

Često se čuju procene da Amerika posle Kosova planira rešavanje situacije u BiH?

Nemamo ni strpljenja niti vremena da rešavamo problem Bosne. Sve dok tamo nema nasilja i niko ne pokušava da se otcepi – nas to iskreno ne interesuje. Ne zanima nas čak ni ako građani BiH pate zbog loše ekonomske situacije. Imamo druge prioritete.

Dragan Vukotić