Strani uticaj na uspon i pad srpskih političara

„Ako mislite da imam iluziju da će me na vlasti čuvati Amerikanci ili neko drugi pa to je smešno. Kao isceđenu krpu će me baciti, kao što su svakog drugog bacili jer oni imaju interese svoje zemlje”, izjavio je nedavno u intervjuu za „Nedeljnik” Aleksandar Vučić. Šta je u pozadini poruke prvog potpredsednika Vlade Srbije, već se danima razglaba na svim stranama a kao i obično mnogo je više pitanja nego pravih odgovora. Vučićeva izjava je iskorak u odnosu na njegove prethodnike. Makar dok su bili na vlasti oni su izbegavali diskusiju o američkom uticaju na njihov dolazak odnosno odlazak sa vlasti.

U analizi ovog pitanja ne treba gubiti iz vida ni veoma blagonaklon prijem na koji je Tomislav Nikolić naišao tokom nedavne posete SAD što poznavaoci prilika ocenjuju kao dobar signal za ovu vladajuću postavu.

Miša Đurković iz Instituta za evropske studije u nedavnom tekstu komentariše reči bivšeg predsednika Borisa Tadića u intervjuu jednom beogradskom nedeljniku. Tadić se žali da su za njihov odlazak sa vlasti krivi domaći tajkuni i strani centri moći. Isti ti faktori, konstatuje Đurković, su njemu i njegovoj stranci , prethodno omogućili formiranje vlade.

Vojislav Koštunica je ponavljao gotovo identične žalbe upućene ka ovim centrima moći, koji su pre toga takođe tri puta pomogli da on dođe na čelo države, podseća Đurković u autorskom tekstu u „Politici”.

Jadikovanje bivšeg predsednika u raskoraku je s tonom njegovog predsednikovanja gde je prikazivan kao nezamenljivi prijatelj velikih sila.

Zahvaljujući „Vikiliksu” smo međutim saznali da je odnos američke ambasade u Beogradu prema Borisu Tadiću bio daleko od idiličnog i da su uprkos prividu o bezrezervnoj podršci u Vašington stizale depeše začinjene jakom dozom sumnjičavosti prema tadašnjoj vladajućoj garnituri.

Koliko pojedinačni političari teško pomeraju zakovani kurs američke spoljne politike najbolje se ipak može sagledati u odnosu prema Slobodanu Miloševiću i Vojislavu Koštunici, ličnostima s dijametralno različitim metodama delovanja.

O promeni pristupa u američkoj retorici gde je Milošević prešao put od balkanskog kasapina, do glavnog faktora mira, pa se sunovratio do ratnog zločinca napisani su tomovi. Čitajući nedavno objavljeni deo dokumentacije CIA o dešavanjima na ovim prostorima devedesetih godina, sve ove kvalifikacije izgledaju kao dimna zavesa. U oko 300 dokumenata američkih obaveštajaca nema u opisima Miloševića takvih obrta. Za CIA-u je Milošević pretnja čak i kad je „koristan” i američkim političarima se sugeriše da je s njim „đavo uvek u detaljima” te da na njega ne treba ozbiljno računati.

Neki autori ukazuju na značajnu ulogu koju su Amerikanci odigrali u njegovom rušenju s vlasti tako što su radili na ujedinjenju opozicije, a zatim je obučili i finansirali predizbornu kampanju.

S druge strane, put koji je Vojislav Koštunica prešao u američkim očima, kao i njegov odnos prema SAD,rečito govore o neumoljivosti igre interesa. Poznavalac američke političke filozofije, koji je preveo „Federalističke spise” Hamiltona, Medisona i Džeja, napisao predgovor za knjigu „O revoluciji” Hane Arent, studiju o Tokvilovom delu „Demokratija u Americi” i nadasve pobedio Miloševića, za SAD je veoma brzo postao samo tvrdokorni nacionalista. Paljenje američke ambasade u Beogradu 2008. biloje kap koja je prelila čašu i odredila da Koštunica za Amerikance ispadne iz redova demokratskih snaga.

D. V.