Pišem o nasilju jer ga se plašim

Za šta je sve čovek sposoban kada mu se pruži sloboda, da li će onda pribeći nasilju, destrukciji, stvaranju pakla ovde i sada, ili će se okrenuti stvaralaštvu, pitanja su koja uz ironijsku i  crnohumornu distancu postavlja jedan od najznačajnijih i najprevođenijih mađarskih savremenih pisaca Laslo Krasnahorkai, u svom romanu „Melanholija otpora”, iz 1989. godine. Upravo je ovaj roman prvo Krasnahorkaijevo delo koje prvi put na srpskom jeziku čitamo u sjajnom prevodu Marka Čudića, i u izdanju „Platoa”.

Poznati mađarski pisac posetio je 58. međunarodni beogradski sajam knjiga i prisustvovao predstavljanju „Melanholije otpora”, u kojem su učestvovali Milan Vlajčić, Kornelija Farago, profesorka Novosadskog univerziteta, Teofil Pančić i Marko Čudić.

Kada je Milan Vlajčić kazao da je „Melanholija otpora” jedan od najboljih romana koje je pročitao, pored Zebaldovog „Austerlica” i dela Tomasa Bernharda, i kada je Teofil Pančić izjavio da ga je „Melanholija otpora” doslovno oborila s nogu, da na smo dve stranice ove knjige ima više književnosti nego u čitavim romanima takozvanih „dobrih pisaca”, onda sigurno znamo da je pred nama vrhunska književnost koja podriva našu iluzornu uljuljkanost. I zaista, od prvih „virtuozno stilski odnegovanih” dugačkih rečenica romana, atmosfere koja kroz slike seoskog voza najavljuje stradanje u kontrastu sa preosetljivošću jedne žene, (tipične žrtve kao veštački nalepljene u to sveopšte grotlo prostaka), postupno se otvara slika depresivnog društva koje može biti Mađarska pred padom Berlinskog zida, a može da bude i bilo koja druga zemlja. U bilo koje drugo predapokaliptičko i postapokaliptično vreme.

Glas Kransnahorkaija razlikuje se od literarnih mejnstrim glasova u mađarskoj književnosti, ali to nije ni glas klasičnog postmoderniste,  kako je napomenuo Marko Čudić. Čvorišne teme stvaralaštva Krasnahorkaija jesu nasilje, represija, kao i mešavina osećanja tuge i straha oličenih u toj „crnoj žuči” melanholije.

– Suzan Zontag napisala je da je Krasnahorkai majstor nagoveštaja apokalipse. Opsesivni motiv u delima ovog autora jesu i lažne mesije, lažne nade u nekakav spasonosni egzodus, a dela po kojima je takođe stekao svetsku slavu su i „Satanski tango” i „Rušenje i tuga ispod neba”, putopisni roman, potraga za smislom na putevima Kine, dodao je Marko Čudić. Milan Vlajčić istakao je da je motiv preparirnaog kita, koji sa cirkusom stiže u mali mađarski grad, u stvari nagoveštaj propale komunističke utopije, univerzalna parabola učmale palanke.

Milan Vlajčić podsetio nas je na sjajne filmove poznatog mađarskog reditelja Bele Tara, kao i na to da su neki od njih snimljeni prema romanima i scenarijima Krasnahorkaija. „Verkmajsterove harmonije” središnji je deo i „razrada” romana, a to je i naziv poznatog filma Bele Tara.

– Kadrovi ovog filma nalikuju dugačkim rečenicama Krasnahorkaija, neki su snimani po tri dana, uz pažljivu brigu o kontrastima svetla i senki, istakao je Vlajčić.

Uz tajanstveni osmeh, Laslo Krasnahorkai saslušao je sva zapažanja o svojoj literaturi, a zatim objasnio neke suštinske motive nastanka „Melanholije otpora”:

– Ovaj roman pisao sam kada sam bio sa one strane iluzija, ili nade. Osamdesetih godina niko nije mogao ni da pomisli da će se raspasti tvrdokorni sovjetski blok. Sada živimo u epohi u kojoj su iluzije daleko iza nas, i pri tom ne osećamo se loše što smo izgubili iluzije, već što ne možemo da nađemo druge, rekao je Krasnahorkai.

Osobeni pokušaj da dokuči nasilje poznati pisac objašnjava na sledeći način:

– Da bi čovek shvatio suštinu nasilja ne mora da ode u Srebrenicu ili u Vijetnam, dovoljno je da u Budimpešti u tri izjutra uđe u tramvaj, ili da u isto doba uđe u neki tramvaj u istočnom Berlinu. I dovoljan je jedan trenutak prosvetljenja u kojem čovek shvata razliku između snage i nasilja. Snaga je potencija, a nasilje je destrukcija. Snaga postoji u polju stvaranja, dok je nasilje samo rušenje. Ako u kategorijama univerzuma posmatramo obične čestice koje se ne mogu izraziti brojevima, među njima postoji borba u odnosu na nedostižni bitak. U tom procesu, problem je što istovremeno vidimo oba procesa, a disbalans nastaje kada prevagne destrukcija, objašnjava Krasnahorkai, uz zaključak:

– Shvatam da imam razloga da se plašim i stvaranja, jer se bojim da će propasti ono što je stvoreno. Pišem o nasilju, jer se u stvari plašim ljudi. Ali, Johan Sebastijan Bah jedan je od genija kojih se ne plašim, u čiji genij sam se zaljubio, ne zato što je njegova muzika lepa, već zbog toga što nosi tu kontradiktornu esenciju, između destrukcije i stvaranja.

Marina Vulićević