Rahmetli Zuko

„Kad se setim da moram umreti”, tako nekako, u molu, pevaju tamburaši.

A kad čovek umre o njemu se, najčešće, lepo govori. I oni koji ih nisu voleli, iskazuju određeno poštovanje... Za života, nije tako... Posle smrti, kad mine određeno vreme, opet se mišljenja i utisci o ljudima i njihovim naravima ćudljivo počinju da razmimoilaze, na putu u zaborav.

Ništa nije slučajno ili, kako je govorio Zuko Džumhur, „ni slučajno nije slučajno”

Posle ovog, upravo navršenog oktobra, kad je po nepisanom redu vožnje, otputovalo toliko ljudi, nekako krajem ovog novembra, navršiće se, teško je u prvi mah se setiti, ko zna koliko godina od smrti Zuke Džumhura, pisca, putopisca, hodoljuba, koji je, kako bi i sam on rekao, putovao po svetu, sa svojim zabludama, tabanao ovim prostorima.

Privilegija je bila poznavati Zuku Džumhura, slikara, pisca, karikaturistu „Politike”. Sretao sam ga u Beogradu i na Buni... i upijao njegove šarene iluzije, nenametljiva tumačenja. Putovao je „belom lađom”, pisao pisma iz Azije, iz Afrike, iz Evrope. U farmerkama i džemperu, s kratkom bradom kakve su sad moderne i kod nekih političara, a ne samo novinara, izgledao je kao da je zalutao iz Pariza, a ne da je došao garavim „ćirom” iz Mostara punog behara u Sarajevo.

Po izlasku iz tunela Bradina na Ivan-planini, posle izlaska iz sarajevske magluštine, uvire se u vedrinu koja se cakli nad Neretvom. Tu je sahranjen rahmetli Zuko (davne 1989.) Bio sam mu na dženazi u Konjicu tog sunčanog ali ledenog dana.

Toliko godina posle smrti ne dogoreva njegov živi duh, traje njegova „visoka škola marifetluka”, s bliskom mišlju o đavolu i njegovom šegrtu.

Novinarski zanat podrazumeva poznanstva s ljudima razne fele. Takvi su susreti s piscima poput Matije Bećkovića koji kaže: „Gde god čovek stoji – tu je centar sveta.” Junakinja Milorada Pavića govori jezikom kojim se služe ribari na nekoj ogromnoj reci. Radovan Beli Marković kazuje o lajkovačkoj pruzi, Vojo Stanić o štafelaju i jedru... Daleko se može odjedriti od priča Siniše Pavića, koje zasmejavaju, do tanga Puriše Đorđevića, ali u ovom trenutku, najatraktivniji su ljudi iz ministarskih fotelja…

Zuko je bio i slikar i pisac, ali ne i ministar. Da su mu i nudili, verovatno ne bi pristao, pa mu nisu naudili. Ovako je bio oslobođen obaveza koje sputavaju. Možda zbog toga, pri sećanju na njega, ne može po srcu da preseče saznanje o nečem što ne valja.

Džumhur je autor „Nekrologa jednoj čaršiji”. Sva je ta knjiga, zapisao je o njoj Ivo Andrić, u službi čoveka, bilo da ga prikazuje u složenim prilikama sadašnjice, bilo u prošlosti i zato je bliska ljudima... I stoga su ljudi poput Zuke svima bili bliski. Veštom rukom, iscrtao je silnike poput Alije Đerzeleza i Mustafe Madžara.

Dok živimo u palanci, „divnoj palanci, ali palanci”, iskrsavaju neki likovi poput onog Ćorkana. Ponajviše mu je nalik Ekrem Jevrić, koji je izmećario u Americi, u Njujorku gradu zvezda rijalitija, koji pije kao čauš i plane kad ugleda pevačicu Vendi, kao Ćorkan igračicu na žici u čaršijskoj komendiji.