Venac od poljskog cveća

Od našeg specijalnog izveštača
Pariz, 25. juna – "Prijatno sam se iznenadio kada sam video da moji prilično davno snimljeni filmovi još uvek odlično komuniciraju sa novom i mladom publikom u Parizu. Sujeti svakog autora, pa i mojoj, prija kada se vidi da su njegovi filmovi još uvek živi, da intrigiraju publiku koja o njima prestaje da razgovara tek kada mora, prekinuta neizbežnim početkom sledeće projekcije", kaže Srđan Karanović, posle susreta i živog razgovora sa francuskom publikom koja je njegove filmove gledala na retrospektivi u okviru Trećeg festivala srpskog filma u Parizu.

Posle uspešnih i dobro posećenih projekcija njegovih filmova "Miris poljskog cveća", "Jagode u grlu", "Nešto između" i "Petrijin venac", Karanović kaže i da je imao utisak da je vredelo svojevremeno mučiti se u svim fazama njihovog stvaranja.

Međutim, ono što se i na pariskom festivalu srpskog filma moglo odmah uočiti, jeste stanje kopija naših filmova. Zamoljen da ovo prokomentariše, naš proslavljeni reditelj i profesor, za "Politiku" je rekao:

– Stanje kopija mojih starih filmova je zaista ono što bode oči. Boje su propale pa me, po ko zna koji put, na sličnim manifestacijama gledaoci pitaju zašto moji filmovi imaju "crveni ton". Zbog starenja, filmska traka i performacija pucaju, pa te delove u arhivima jednostavno odseku da bi film uopšte mogao da prođe kroz projektor. Takvim "hirurškim intervencijama" filmovi gube svoju originalnu dužinu, motivaciju likova ili važne rečenice. Ukratko, to više nisu zaista oni filmovi koje smo nekada stvorili. Kopije u takvom stanju se onda prebacuju na DVD i tako unakaženi filmovi ostaju za buduća pokolenja gledalaca.

Na pitanje kako se sa ovakvim problemima nose u drugim kinematografijama, Karanović nam je odgovorio:

– U svetu se filmovi koji imaju smisla da i dalje postoje u svom izvornom obliku jednostavno restauriraju. To znači da se ponovo rade kopije od digitalno "izlečenog" negativa. To košta, ali sve manje. Mislim da bi Ministarstvo kulture moralo da odvaja određena sredstva za ovu namenu i da sistematski, kontinuirano, čuva domaće filmove u svom izvornom obliku. To bi bila prava briga o kulturnoj zaostavštini. Za izbor filmova i redosled restauracija, dok nije kasno, možda bi trebalo odabrati profesionalnu komisiju ili savet pri Jugoslovenskoj kinoteci. U suprotnom, filmovi će i dalje propadati i u jednom od najbogatijih filmskih arhiva na svetu, u Jugoslovenskoj kinoteci, u sve jadnijem i neadekvatnijem stanju. Usuđujem se da tvrdim da se to može nazvati sramotom.

Da li imate kompletan uvid u stanje kopija svih svojih filmova, bilo je naše sledeće pitanje.

– Mislim da se više ne bi mogla napraviti kompletna retrospektiva svih mojih filmova a i drugi autori, moje kolege, veoma dobro znaju za taj problem. Za kopiju mog prvog filma "Društvena igra" ne znam da li uopšte više postoji. Poslednja kopija koju sam davno video na televiziji bila je zelena i izgrebana, sa prevodom na francuski jezik! Negativ i kopije "Virdžine"(1991) ostali su u nekom francuskom arhivu zbog, navodno, neizmirenih dugovanja srpskih i hrvatskih producenata. U Beograd je stigla samo jedna kopija koja je toliko propala zbog prikazivanja, tako da je producent "Centar film" više nikome ne daje. Tom filmu je tako onemogućen dalji život, kao da ga nismo ni snimili. Postoji samo na DVD-iju. "Za sada bez dobrog naslova" (1988) je sigurno jedan od naših filmova koji je bio pozivan na najviše festivala po svetu. Čak je i pobedio na festivalu u Istanbulu. I od njega su, koliko znam, ostale samo izgrebane kopije sa neprofesionalnim i rogobatnim titlovima, istovremeno na engleskom i francuskom jeziku. Ukratko, taj film je negledljiv – kaže Karanović.

Naš sagovornik dodaje da svi naši reditelji imaju slične priče i iskustva i da je situacija krajnje alarmantna. U svakom slučaju, ovakvu nebrigu srpski film ne zaslužuje. Šteta što se o tome priča u Parizu, a ne u kancelarijama onih kojima je briga o našoj kinematografiji svakodnevni posao.

Treći festival srpskog filma u Parizu, inače, završava se večeras. Protekao je u dobroj atmosferi, uz nesavršenu organizaciju (ovo je ozbiljan zadatak za sledeću godinu). Publike je bilo više nego prošle godine, a najviše prodatih karata bilo je za filmove Srđana Karanovića, Miroslava Momčilovića ("Sedam i po") i Dušana Milića ("Guča") i Srdana Golubovića ("Klopka").