Kič iz nehata

„Ženidba i udadba” Jovana Sterije Popovića jedno je od njegovih slabijih, tromijih dela, komedija naravi koja komički i kritički manje razigrano nego što je to slučaj u njegovim poznatijim komedijama prikazuje okolnosti stupanja u brak jedne felerične devojke. S tim u vezi, odluka da se ona postavi na scenu treba da ima posebno opravdanje, autentičniju ideju vodilju koja bi joj udahnula markantniji, savremeniji smisao (to je, na primer, bio slučaj sa studiozno apsurdnom postavkom rediteljke Đurđe Tešić na sceni Narodnog pozorišta Banja Luka 2010). Osim što je najnovija produkcija „Ženidbe i udadbe”, premijerno izvedene na sceni Pozorišta na Terazijama, u režiji Vladimira Lazića, urađena kao prvi mjuzikl koji je komponovao naš eminentni muzičar Momčilo Bajagić Bajaga, za nju, nažalost, nema značajnijeg idejnog, a još manje estetskog opravdanja.

U predstavi je najproblematičniji njen scenski jezik, definisan opštom i neosmišljenom preteranošću, prešarenim i prepovršnim izrazom, kao i jednom neprimerenom infantilnošću koja stvara utisak da je tu reč o lošem pozorištu za decu, određenom vikanjem i bekeljenjem. Glumci su igrali u skladu sa tom generalnom napadnošću rediteljskog rukopisa, najčešće stvarajući jednolične, značenjski vrlo ograničene likove, scenski impotentne. Ipak, pojedini među njima su zahvaljujući svom urođenom scenskom šarmu i impozantnom iskustvu na polju komedije, uspeli da na momente bljesnu i osvoje naklonost gledalaca: Ljiljana Stjepanović (majka Leposava), Duško Radović (otac Jovan), Ivan Jevtović (mladoženja Lazar).

Na sceni skoro sve deluje jeftino i trivijalno. Kostimi i scenografija su ružni, bez mere i ukusa, gotovo da su agresivni u svojoj prenaglašenosti (scenograf Dragan Lazić, kostimograf Snežana Šimić). Ako je cilj bio da se kroz takav krajnje neumeren izraz pokaže esencijalni šund likova i njihovih života, da se izrazi pomodarstvo i primitivizam, on nije postignut. Naprotiv, izazvan je suprotan efekat. Umesto da bude kritika malograđanstva i kiča svesti, predstava sama je kič jer donosi nezaustavljivu lavu raznih jeftinoća. Upotreba teatralnosti u kritičke svrhe nije po sebi dovoljna – da bi bila estetski i idejno funkcionalna, ona mora biti suptilnije obrađena. U suprotnom, što je ovde slučaj, kritička značenja izostaju, teatralizam postaje estradan, suštinski disfunkcionalan, znak bez željenog značenja, metak rikošet, pucanj koji usmrćuje pucača.

Najkvalitetniji aspekat predstave „Ženidba i udadba” jeste originalna muzika Momčila Bajagića Bajage. U radnju su odgovarajuće utkani songovi koji zarazno melodično odražavaju teme Sterijine komedije, refleksije o ljubavi, mladosti, braku, sudbini, magiji (tekst songova Željko Mijanović, muzički aranžmani i orkestracija Aleksandar Lokner). Muzika i songovi predstavljaju raskošnu sintezu popa, roka, starogradske muzike, kabaretskih tonova, kao i etno-muzičkih boja koje pripadaju različitim tradicijama, srpskoj, rumunskoj, mađarskoj, ciganskoj itd. Na taj način se i muzički odražava bogata multikulturalnost života u Vojvodini, gde se radnja dešava (govor likova, specifičnost njihovih dijalekata, takođe markantno naglašava vojvođansku sredinu). Zaista je šteta što se muzika i songovi nisu našli u jednom poetički odmerenijem okruženju scenskih znakova gde bi dobili puniji smisao. Ovako su ostali nekako zatureni u šumi neukusa i diletantizma.