Iranski izlaz u Aziju

Novi vladar Turkmenije Berdimuhamedov posetio je nedavno Teheran, promovišući otvorenost svoje zemlje prema Iranu, ali i otvaranje Irana, kroz Turkmeniju pravcem centralne Azije. 

Govori se o "trgovačkom koridoru sever–jug", nečem što je na stolu političkog planiranja decenijama, ali neostvarenom. Dabome, obično zbog prečih strasti pojedinih političkih feudalaca u području. Na primer, Karimova u Uzbekistanu. On je često presecao transport vozila i vozova iz Tadžikistana ili Kirgizije, objašnjavajući sabotažu saobraćaja uvek nekom od uzbečkih antirežimskih buna. (Zemlja sa osam hiljada političkih zatvorenika verovatno ih i mora imati!)

Dolazak Berdimuhamedova, gospodara najvećih rezervi gasa u području posle ruskih, kod predsednika Ahmadinežada nagoveštava mnogo šta o "Ašhabadu posle apsolutiste Nijazova".  Nova ličnost u takvoj stolici uvek je kao pred tablom za šah. Svet je vidi kroz "otvaranje" prvim potezima. Tokom šest prvih dana na vlasti, Berdimuhamedov ih je "povukao" tri. Odredio je najvećeg znalca turkmenbašinih tajnih poslova s gasom Tagijeva za šefa Turkmengasa, i imenovao ga je ministrom. Primio je šefa vlade Rusije Fratkova, i potvrdio stabilnost rusko-turkmenskih odnosa. I, skoro istovremeno, primio je šefa vlade Turske Erdogana, i potvrdio stabilno bratstvo turskog i turkmenskog naroda.

Tek posle toga je posegnuo, i za malo manje od dva meseca – sklonio na "drugu dužnost" Ahmurada Redžepova, turkmenbašinog Beriju. Nije voleo da u blizini ima najmoćnijeg policajca, koji bi ga već i prisustvom podsećao da je zahvaljujući njemu dobio funkciju šefa države. Sada se moglo na posao. U Ašhabadu, novi predsednik je među prvima primio ljude Ševrona, jednog od eksponenata američkog interesa za "transkaspijski gasovod", kako bi se gas iz Turkmenistana ispumpavao negde na Egeju, mimo Rusije. Ali onda je, posle svega nekoliko dana, ugostio i predsednika Putina – i potvrdio maksimalnu dugoročnu prodaju gasa Rusiji, kao i pristanak da jedan sasvim novi visokopropusni gasovod prođe obalom Kaspijskog mora, kroz Kazahstan pravo u Rusiju.  Takav je kontekst događaja u čiji je milje sada ugrađen i Iran.

Iran je pritešnjen, na jednoj strani morem, na drugoj blokadom SAD. Šta bi mu mogao doneti "koridor sever–jug", koji je bio tema razgovora dvojice? Izlaz u centralnu Aziju. To bi moglo biti korisno svim zemljama tog područja.

Berdimuhamedov je pomenuo "železnički projekat, koji bi dve bratske zemlje izgradile zajednički", rekavši da bi železnica mogla dosegnuti dalje, "druge i treće zemlje" regiona. Potencijalni pravac je i izlaz na luku u Pakistanu, međutim tek kada se odluči sudbina rata u Avganistanu. Na takav događaj "čeka" i iranski gasovod.

Povodom železnice oglasio se i Nazarbajev. Kazahstan je za povezivanje turkmensko-iranskog kraka "kopčom" u Astani – jednim delom za Transibirsku železnicu (zapad–istok), a delom, s pravcem Kazahstan–zapadna Kina.  I ostali u centralnoj Aziji žele u takvo interesno društvo, pa se tim povodom pominju još "Taškent ili Biškek (Uzbekistan, Kirgizija) i prolaz u Tadžikistan".

Osim ovog o čemu se govorilo između Berdimuhamedova i Ahmadinežada (o čemu još – ostalo je nepoznato), malo je međutim nečeg što je šire usaglašeno. Prevladava kakofonija želja i namera. Ipak, jedno je  jasno. Bivše kolonije se bude. Kreću jedna ka drugoj i kreću ka susedima. Kao nekada, u bajkama o  socijalizmu.