Voćnjak kao metafora

Nedelju dana sam se u oktobru borio u starom voćnjaku s nezvanim divljim žiteljima. Vide nema domaćina, pa se uselili – kupina, kopriva, glog, breze; buja narod šume, grana se bagrenje. I hrast je ovde našao stanište, divlja trešnja privila se uz pitomu jabuku. Samoniklo rukom vetra posejano buja, a domaća stabla se suše.

Voćnjak je ovde mnogolika metafora. Šta sve ne simboliše? Metafora za jezik, kuću, državu... Jezik – voćnjak. Šta sve nije nepozvano ušlo u srpski jezik.

O tome razmišljam dok uljuđujem stare voćke u zavičaju. I čudim se kako je jedar korov, kako došljaci, stabla cera, graba, stigli niotkud, kipte od jedrine. Svikla na čoveka i njegovu brigu, domaća se suše. U ljudskom skloništu izgubila su imunitet…

Ne staraš li se o njivi, zaparloži se, podivlja, korov je skoli i gotovo. Stare, dobre, sorte više se i ne gaje. A još rađaju, ne predaju se. Ove jeseni rodile kao nikad. Nisu prskane, a rađaju. Stare sorte: budimka, tamnjanika, kolačara, đula, kantaruša, petrovača, šarunka, požegača, ranka, okruglica, drenovka, voskovača, kolačara, lončara, zečica, takiša, lubeničarka… „To su samo neka od mnogobrojnih narodskih imena za sorte u zbirci Autohtono i gajeno voće rudničko-takovskog kraja, koju je sakupio Prirodnjački muzej u Beogradu.”

Prerodilo. Opale jabuke, nema ko da bere, ni da skuplja. U zemlji nezaposlenih, nema ko da radi. Skupljali stari, poneki povratnik, penzioner. Otkupna cena sedam dinara. Smanjiše na šest dinara, pa na pet. Džakčić jabuka za litar soka u prodavnici. Nema računa. Šta da kupi kada skupi 100 kila? A treba skupiti, izneti, preneti do otkupnog mesta. Ono malo seljaka zgrbio teret i godine. Ljudi kao jednogrbe kamile. Ne mogu, vele, da gledaju kako zrelo voće propada.

Zašto vlast nešto ne učini? Vlast ima preča posla, treba da čuva vlast, a ne da brine o selima koja nestaju i voću koje propada. Prodavnice su pune uvoznog voća, zar nije lakše da se kupi.

Čudi se povratnik iz Australije, stari Gavrilo: „Pa vi ste”, veli, „zemlja čuda. Ovo su žive pare. Da se ubere, prikupi, spakuje, preradi, proda. Šta bi drugi dali da ovo imaju. Samo sirotinja ne radi i ne štedi...”

Selo pusto, sve sišlo u polje, do puta, varoškom životu se tobož  primaklo. U brdima miriše zrelo voće koje niko ne skuplja. Nigde žive duše. Selo se tuli. U „Politici“ od 13. maja 2012. piše: „Za 15 godina nestaće još 1.200 sela u Srbiji, a 1600 već je napušteno.”

Čujem: grakće gavran, na glavu mi sleće kos, senica s astala mrve odnosi. Već peti dan niko da prođe, nemam kod koga da odem, niti ima ko da mi dođe.

Sretnem, u cik zore, čoveka s lovačkom puškom. Ja se iznenadih, on se začudi. „Ima li zečeva?” „Nema, satre sve hemija... Sve manje je i ptica...” Pita: „Otkud ti ovde?” Poneki penzioner se vrati, ali ne zadrži se. Vidimo se na Divljaci, i u Arilju. Ne prepoznajemo se, nego se već osedeli posle desetleća upoznajemo.

Negde u julu zaustavi me u Arilju starica. „Ne poznaješ me?”, pita začuđeno. A ja se setim kako je Crnjanski uoči povratka u domovinu rekao:„Strašno mi je da se vratim u Beograd posle toliko godina. Najtužnije mi je što ću videti sve one nekada lepe žene – sada babe.” Starica, moja đačka simpatija. Vukao je za kike, negda. Kako li tek ja izgledam u njenim očima? I moji ispisnici povratnici isto zamišljeni. Gde si bio te sada svoj životić mator ovde daviš. I da hoćeš nešto da uradiš, nemaš s kim. Svuda zadocneli, docno progledali. Nemaš više u selu kome, ako imaš, da platiš nešto da se uradi. Njive zarastaju u korov, šuma se vraća na svoje ranije posede.

Ne treba biti Mitar Tarabić iz Kremana pa videti na šta će ovo izaći i šta će nas sve još snaći. Hoće li nas biti za pod šljivu, kada su nam se i šljive osušile. U Bibliji prorok Ozej kaže: „Strada narod moj, jer je bez znanja!“ A zbog čega mi siroti nestajemo…

Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici