Spomenik jednog filmofila

Čovek u životu može da ima nekoliko žena, može da ima i mnogo dece, ali samo je jedna majka. Ove notorne činjenice svestan je već omatoreli Pera, ali šta vredi kada u imigracionom ofisu američke ambasade u Budimpešti ona ne važi. Majka ne spada u kategoriju najbližeg srodnika i– tačka. Za mamu nema američke vize. Pera može napred, za mamu je – stoj. Ali kud’ će Pera, još u ranom detinjstvu inače posprdno nazvan Pera-mamaroš, tamo „preko bare” bez svoje majke? A ni nazad im nema puta, godina je 1999. u Beogradu i Srbiji padaju bombe...

Ovo je samo jedna od onih malih, čudesnih slika iz života normalnih ljudi koji su se zatekli u nenormalnim vremenima, nasilno izvučeni iz svoje životne kolotečine. Iz svoje običnosti, ako baš hoćete – prosečnosti pristojnog, lepo vaspitanog velegradskog življa. On: sin Pera Ilić, kino-operater u bioskopu svog davno nestalog oca, filmoljubac, obožavalac „Ponoćnog kauboja”, od detinjstva redovni posetilac Američke čitaonice, konzument njenih ploča, holivudskih filmova, stripova.Ona: Mara Ilić, samohrana majka zaštitnički vazda zagledana u svog slabašnog sina, komunistkinja starog kova što je prezirala američki imperijalizam i uvek ljubila „Pastira Kostju” Grigorija Aleksandrova – našli su se zatečeni udarom „Milosrdnog anđela”. On i ona, u tumačenju Bogdana Diklića i Mire Banjac, glavni su junaci debitantskog filma „Mamaroš” scenariste, reditelja i producenta Momčila Mome Mrdakovića, po obrazovanju arhitekte,a po vokaciji velikog i nezaustavljivog filmofila.

Ovaj, uz sve povremene mane i nesavršenosti, krajnje simpatičan, duhovit i zabavan film, izdignut je iznad realnosti taman toliko koliko je potrebno za razigravanje autorove mašte i golicanje pažnje gledaoca koji vrlo brzo i lako postaje saučesnik u neobičnoj odiseji filmskih junaka u potrazi za novim životom.

Mrdaković svog „Mamaroša” u osnovici tvori kao gorko-slatku komediju sa elementima farse, ali poetske note i nostalgični prizvuci koji izviru i iz same (polu)autobiografske priče, iz citata i omaža velikim svetskim filmovima i iz sveukupne vizuelne postavke, čine njegov film i veoma emotivnim.

Dirljivo je to sa koliko se ljubavi, pažnje i poznavanja Mrdaković odnosi prema istoriji filma,tvoreći sa svojim „Mamarošem” ne samo veliku posvetu majci, već i mali,ali dragocen spomenik sedmoj umetnosti, celuloidnoj filmskoj traci i mehaničkom projektoru koji su odnedavna, čak i u Srbiji, pali u zaborav (uvedene su digitalizovane projekcije).

Taj filmofilski spomenik „a la Moma” (prijatno)iznenađujuće se čvrsto drži, s obzirom na rediteljsko neiskustvo. Funkcioniše čak i njegova stilska neunisonost, jer Mrdaković se neprestano poigrava žanrovima, od klasičnog „on d roud” filma, preko, ratne i ljubavne drame do komedije, za šta opravdanja ima u upotrebi citata iz filmova Felinija, Čaplina, Kusturice, Šlezingera, Vajldera, Dragojevića, Tornatorea... Zbog svega toga se slažem sa svojim ruskim kolegom Sergejem Lavrentijevim koji je Mrdakovićev film, posle svetske premijere na Moskovskom festivalu, nazvao novim „Bioskopom Paradizo” (film „Cinema Paradiso” Đuzepea Tornatorea).

Ima još mnogo toga da se kaže o sadržaju ove filmske priče toliko drugačije od onih u savremenom srpskom filmu, često (pre)punom „prljavih i zlih” junaka. On je (sadržaj) raspoređen u tri celine i na tri lokacije: Beograd, Budimpešta, Njujork (gde je film i sniman pod brižnim okom tri direktora fotografije: Dušana Ivanovića, Janoša Večernjiša i Žerarda Brigantea), na kojima Pera i Mara proživljavaju svoje avanture, lišavajući se usput i svojih idola i svojih ideala.

Mara se u, njoj oduvek mrskoj, Americi veoma dobro snašla. Njen razmaženi sin Pera koji je snevao o Americi i njenim vrednostima sve do „Milosrdnog anđela”,u Njujorku teško pronalazi sebe uprkos „nesebičnoj pomoći” druga iz detinjstva Žike Životinje (odličan Bane Vidaković) i njegovih njujorško-pacovskih veza...

Ne brinite, „Mamaroš” ima srećan kraj. Pronalazi Pera svoju životnu misiju. I to kakvu! Ponovo će pokrenuti magiju pravog, celuloidnog filma,što se kotrlja uz neodoljivi šum mehaničkog projektora. Na platnu satkanom od njujorškog neba, njegovih oblakodera i mostova, zavrteće Pera stari, nezaboravni, posleratni ruski mjuzikl „Pastira Kostju”, na radost majka Mare i radosne američke dece svih boja i rasa. Provokativno, ali brate veselo!