Sport u kandžama političara

Izbora za novog predsednika Atletskog saveza Srbije juče su propali. Svetozar Krstić je dobio 62 glasa, Velimir Ilić 61, a jedan glasački listić bio je nevažeći. Predsedniku Atletskog saveza Srbije Milanu Spasojeviću, koji je odlučio da se povuče pre isteka mandata, ostalo je konstatuje da ni jedan kandidat nije dobio neophodnu prostu većinu prisutnih delegata Skupštine, a ona je 33 glasa, pošto je sednici prisustvovalo 64 od ukupno 75 predstavnika atletskih organizacija Srbije.

Ni Krstić ni Ilić neće se tako bar za sada naći u grupi funkcionera, kojima se često zamera da " ne razumeju dovoljno sport"a koji, opet ,sede na najodgovornijim mestima u srpskom sportu i za njega predstavljaju "jedini spas".

Predsednik SPS-a Ivica Dačić, svojevremeno predsednik Košarkaškog kluba Partizan, odnedavno je na najvišoj funkciji u Rukometnom klubu Partizan, ministar za ekonomiju Mlađan Dinkić (G 17 plus) nalazi se na mestu predsednika Skijaškog saveza Beograda, ministar za privredu i privatizaciju u Đinđićevom mandatu Aleksandar Vlahović (DS) predsednik je skupštine Sportskog društva Crvena zvezda, Velibor Sovrović (DS) predsednik je Vaterpolo saveza Srbije i član Upravnog odbora Fudbalskog kluba Crvena zvezda čiji je potpredsednik Milan Tomić (DSS), direktor Direkcije za imovinu Srbije.

U košarkaškim forumima i upravama klubova većinom su članovi Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Predsednik Crvene zvezde je Mirko Petrović (DSS), a potpredsednik Partizana Andrija Mladenović (DSS). Predsednik Zvezdine skupštine je Živorad Anđelković (DS). Nekadašnji funkcioner SPS-a i predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije Nebojša Čović je poslednjih godina poznat kao tvorac košarkaškog "čuda" u Železniku. On i doskorašnji predsednik KS Srbije i Crne Gore Goran Knežević (DS) važili su za favorite na nedavnim košarkaškim izborima. Poslednja dva ministra sporta su iz redova političara, a ne sportista.

Neki političari su se povremeno pojavljivali na "sportskoj sceni" –ministar Rasim Ljajić, doskora član Nadzornog odbora FK Partizan.

Odbojka je zadržala zavidni nivo "autonomije". U njoj su već duže od decenije na najodgovornijim funkcijama ličnosti iz sporta, a najistaknutiji među njima je Aleksandar Boričić.

------------------------------------------

Kao i na svim drugim "strateški važnim" mestima u društvu, i u sportu su fotelje odavno dostigle astronomsku cenu, pa im je suđeno da se "klimaju" onako kako duvaju politički vetrovi. Sport (igra) je oduvek bio popularno "oružje" vlasti, kao recimo u Starom Rimu (čuveni slogan "Hleba i igara"), kada se bezmalo 250.000 ljudi na jednom mestu prepuštalo prizorima čiji je cilj bio da sumornu stvarnost potisnu u drugi plan.

Često pominjana teza da je "sve izmišljeno", da se "sve ponavlja" samo na neki novi način, vidljiva je i u današnjem sportu koji mnogi s pravom nazivaju "modernim gladijatorstvom". Pobeda po svaku cenu, igra na život i smrt, dokazivanje moći, neretko i političke...

Primeri iz daleke prošlosti svedoče o čvrstoj vezi sporta i politike. Recimo, Aleksandar Makedonski je 324. godine pre nove ere, na 114. olimpijskim igrama, objavio pomilovanje za sve političke prognanike. Rimski diktator Kornelije Sula je 80. godine p.n.e. hteo da se 175. olimpijske igre održe u Rimu umesto u Olimpiji. Neron je 65. godine odlučio da se Olimpijske igre održavaju na svake dve godine, a već 67. godine, na 211. igrama, naredio je da bude proglašen za pobednika u svim disciplinama. Za razliku od njega, rimski car Teodosije Prvi nije mario za "olimpijski duh": 393. godine zabranio je Igre zato što su bile paganske.

U srednjem veku igra (sport) je bila sputavana jer je "odvlačila misli od Boga" i tek u doba prosvetiteljstva dobile je "pravo glasa". Početkom 20. veka sport se sve više shvatao kao značajno polje za ličnu afirmaciju. Engleski kralj Đorđe Peti je 1914. predao pehar pobedniku fudbalskog Kupa Engleske i od tada je praksa da neko iz kraljevske porodice uručuje pehar najboljem. Ista tradicija je uvedena i na najčuvenijem teniskom turniru u Vimbldonu.

Kralj Aleksandar je dodeljivao pehare podsaveznim reprezentacijama (Zagreba, Beograda...) a bio je i vrhovni pokrovitelj Nogometnog saveza Jugoslavije i Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Nedugo zatim predsednik Vlade Milan Stojadinović je postao počasni predsednik BSK-a.

Posle Drugog svetskog rata generali su preuzeli Partizan (Peko Dapčević, Svetozar Vukmanović Tempo...), a Crvenu zvezdu srpski političari (Slobodan Penezić Krcun, Nikola Bugarčić, Draža Marković...). U zagrebački Dinamo došli su hrvatski političari. Uopšte, u svim republikama je upravljanje sportom bilo prepušteno političarima. Maršal Tito je dodeljivao pehare pobednicima nacionalnog kupa u fudbalu, konjičkom sportu i šahu.

Na izmaku drugog milenijuma sprega politike i sporta postala je još očiglednija i neizbežnija. Uočljiva je i jedna bitna razlika, pogotovo u našem sportu: dok su neposredno posle rata političari dolazili na sportske funkcije da bi dali nešto sportu, danas se u sport uglavnom ulazi da bi se od njega nešto uzelo. Doduše, u ono vreme nije ni imalo šta da se uzme iz sporta, a mnoge političke ličnosti su bile veće od klubova pa ih zato nisu doživljavali kao poligon za ličnu promociju.

Jedan od najupečatljivijih primera o tome koliko sport može da doprinese popularnosti jednog političara, jeste dugogodišnja "ljubav" fudbalskog kluba Milan i najbogatijeg Italijana prema "Forbsu" Silvija Berluskonija koji je na krilima "najvažnije sporedne stvari na svetu" postao 78. italijanski premijer. Ruku na srce, ni Milano, aktuelni evropski prvak, ne bi bio to što jeste da nije bilo Berluskonija koji ga je preuzeo dok je bio ispod proseka (1986). S njim je osvojio pet od svojih sedam titula prvaka Evrope.

Za razliku od Berluskonija, 51. najbogatijeg čoveka na svetu, bivši gubernator Čukotke Roman Abramovič (16. na listi svetskih bogataša) kupovinom londonskog Čelzija odmah je krenuo u "globalnu afirmaciju". Poznato je da je Abramovič "privoleo" jednog od najcenjenijih fudbalskih trenera na svetu Gusa Hidinka da preuzme reprezentaciju Rusije.

Kod nas je posle petooktobarskih promena najavljen zaokret i na sportskom planu, uz slogan "sport sportistima". Očekivalo se da to bude i raskid s Miloševićevom politikom "čestitki, prijema i saopštenja", što se nije dogodilo, mada je i sport pokazao svoje ozbiljne nedostatke priznajući da nije sposoban da se stara o sebi bez pomoći političara. Niko ne može da ospori da je sport dobio znatno bolji status nego pre.

--------------------------------------------------------------------------

Košarka političarima

Nekoliko "musketara" koji su podigli na noge jugoslovensku košarku i učinili je "najboljim državnim proizvodom" skovali su u prvim posleratnim godinama slogan za odbranu od preteranog upliva politike: "košarka košarkašima"! Može se reći da je to geslo izniklo iz stava Nebojše Popovića koji ne samo da nije koketirao s političarima već im se često i suprotstavljao, što je u ono vreme bilo opasno...

U moje doba bilo je političara koji su takoreći po dužnosti došli u košarku, ali su je brzo zavoleli – kaže Srđa Kalember, član prve generacije reprezentacije Jugoslavije. – Takav je bio prvi predsednik KSJ pukovnik Danilo Knežević, tadašnji komandant grada, koji je na toj košarkaškoj funkciji ostao deceniju i po, a doveo ga je Popović. I u Zvezdi smo imali političare na mestu predsednika, koji su mnogo pomogli, kao recimo Danilo Opsenica, koji je bio zadužen za stanove na nivou grada ili Srbije, i Jaša Davičo, profesor Univerziteta i direktor "Ekonomske politike". Zahvaljujući Popoviću, Zvezda je imala veliku autonomiju. Kasnije je na čelu saveza bio i Milojko Drulović zvani Čiča, član Centralnog komiteta Jugoslavije.

I dugogodišnji generalni sekretar Fibe Borislav Stanković je dugo s ponosom isticao krilaticu "košarka košarkašima", ali je posle mnogo godina i sam prihvatio nove okolnosti, pa je tako nedavno predsednika Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunicu zamolio da pomognu srpskoj košarci koja je u najvećoj krizi otkad postoji.

Broj političara u našoj košarci raste poslednjih godina. Na izdisaju SFRJ predsednik KSJ je bio Vasil Tupurkovski, a na toj funkciji je kao funkcioner SPS-a bio i Nebojša Čović, svojevremeno član Zvezdine uprave (dok je njen predsednik bio istaknuti funkcioner SPS-a Dušan Matković), poslednjih godina prvi čovek "najbolje fabrike košarkaša na Balkanu" – FMP iz Železnika. Sadašnji predsednik Rukometnog kluba Partizan Ivica Dačić (SPS) je bio predsednik KK Partizan, kao i Boriša Vuković, istaknuti član JUL-a i bivši savezni ministar za trgovinu, dok je u Zvezdi vedrio i oblačio Vojislav Stojaković, tadašnji direktor Javne uprave prihoda Srbije. Milutin Mrkonjić (SPS), potpredsednik Skupštine Srbije, krajem devedesetih je pokušao da vrati staru slavu Radničkom.

Trenutno se u dva naša najveća kluba pitaju poznate ličnosti iz demokratskih stranaka. Poptrepdsednik Partizana je Andrija Mladenović (DSS), dok su u Zvezdinom vrhu uglavnom kadrovi DS-a: Živorad Anđelković, Velibor Sovrović, Goran Vesić. Ipak, predsednik "crveno-belih" je član DSS-a: Mirko Petrović.
Aleksandar Miletić

-------------------------------------------------------------------------

Zvezda i Partizan magnet za funkcionere

Dva naša najpopularnija fudbalska kluba, Crvena zvezda i Partizan oduvek su bili izuzetno privlačni za političare. U godinama posle Drugog svetskog rata, u Partizanu su glavne uloge dobijali generali JNA,  pa su "crno-beli" etiketirani kao vojni klub.

Zvezda je više bila "narodna", mada su u njoj veliki uticaj imali vodeći policijski funkcioneri, od kojih je najdublji trag ostavio Slobodan Penezić Krcun.Partizanom su do sredine osamdesetih godina prošlog veka vladali vojni generali, poput Nikole Lekića, Svetozara Vukmanovića Tempa, a sadašnji počasni predsednik kluba Dragan Papović je bio šef obezbeđenja jugoslovenskog maršala Josipa Broza Tita.

Nekadašnji prvi čovek komunističke Srbije Dragoslav Draža Marković bio je predsednik Skupštine fudbalskog kluba Crvena zvezda od 8. marta 1954. do 13. septembra 1955. U"zlatnom periodu" 1991, kada je prvo osvojen Kup evropskih šampiona u Bariju, a potom i Interkontinentalni kup u Tokiju, predsednik Skupštine kluba je bio član SPS-a Svetozar Mijailović.

I posle demokratskih promena u Srbiji, Zvezda i Partizan su ostali u zoni interesovanja političara vladajućih struktura. Nedavno je za potpredsednika Crvene zvezde izabran dr Milan Tomić, direktor Direkcije za imovinu Srbije i član Demokratske stranke Srbije, a predsednik Sportskog društva skoro godinu dana je visoki funkcioner DS Aleksandar Vlahović.
L. Delić