Država i majka i maćeha

Mionica – Božidar i Jela Marković, prosvetni radnici u penziji, i minule novogodišnje, božićne i uskršnje praznike dočekali su u oronuloj šupi od 15 kvadrata u selu Komanicama kod Mionice. Ovo selo sa obližnjim Maljevićem bilo je u epicentru zemljotresa koji je krajem septembra 1998. godine pogodio Kolubarski okrug. Markovići su samo jedna od 4.500 porodica koje čekaju da im se popravi krov nad glavom, ali ni posle devet godina pomoći nema. Kao da se čeka Godo ili neko ko je upao u živo blato, a ruke spasa niodkuda.

Doduše, niko ne može osporiti početni talas solidarnosti kada je u postradalo područje pomoć počela da pristiže sa svih strana. Vrlo brzo stvar je u ruke uzela država formiranjem Direkcije za obnovu i razvoj Kolubarskog okruga postradalog u zemljotresu. Ali, u toj euforiji uočeno je čudno ponašanje. Kuće su popravljane, gradile su se nove, ali mnogostruko više se ulagalo u "razvoj". Kakav razvoj? Takav da su se umesto fabrika zidali bazeni za plivanje i rekreaciju, uređivani ofisi i parterni prostori ispred partijskih sedišta, odnosno izdvajale grdne pare za projekte takozvanih kapitalnih investicija koje nikada nisu započete. Za pokriće pred javnošću i oštećenima svaka opština je napravila svoje rang-liste sa prioritetima za gradnju i popravku oštećenih objekata. Međutim, majstori su u  jeku ovog "pravednog" rangiranja najčešće viđani u dvorištima, na livadama gde nikada nije bilo kuća kao i pred vikendicama onih drugova i drugarica koji su uvek bili u prioritetu...

I nova demokratska vlast, valjda zbog mnogo važnijih državnih problema, tek se usputno bavila obnovom ovog kraja. "Evo vam novac, pa radite kako najbolje znate". Govorili su. I pored upozorenja iz Direkcije i lokalnih samouprava da je potrebno da se znatno više "otvore" sa izdvajanjem novca iz budžeta ta suma se, kao iz kakvog inata, stalno smanjivala.

Skoro dramatičnim tonom, pred uveliko pristiglu građevinsku sezonu, oglasio se Zoran Jakovljević, direktor Direkcije za obnovu Kolubarskog okruga, obaveštavajući javnost da je uz 120 miliona dinara dobijenih po osnovu privremenog finansiranja budžetskom pozicijom za ovu godinu predviđeno još 150 miliona. Na ovu sumu u međuvremenu je država, ipak, dodala još 130 što čini ukupno 400 miliona dinara. Tražena suma od 1,5 milijardi dinara ostala je kao pusta želja. Praktično, ovog leta i jeseni u Kolubarskom okrugu biće popravljeno i osposobljeno za stanovanje oko 200 kuća, što je u odnosu na 4.500 tek kap u moru. Zapravo, po ovoj dinamici pomoći biće potrebno još najmanje 20 godina za zalečenje rana od zemljotresa.

Koliko je to dugo najbolje znaju i osećaju oni koji i dalje žive u metalnim kontejnerima, šupama ili preuređenim štalama, gde je, čak, moguće videti "proklijale" krevete od vlage i podzemnih voda.

A što se tiče učiteljskog para Marković, koji su se državi odužili radeći ceo život na vaspitavanju i obrazovanju mladih ljudi, jedino je preostalo da još više veruju u globalno klimatsko otopljenje, odnosno da i naredna zima bude, barem, kao prošla!