Varvarska priroda rasizma

Suočeni s naletom rasizma, antisemitizma, neofašizma i bujanja krajnje desnice, Evropljani sa zazorom osluškuju eho talambasa zle prošlosti, očekujući hrabrije suočavanje sa sopstvenom istorijom i sećanjima kako bi se izgradilo istinski slobodno društvo.

Srbija, sklona da sa Zapada prvo uvozi najgore, ne zaostaje, pokazuje način na koji su ove nedelje dočekani azilanti u Obrenovcu. Možemo koliko god da pričamo da nemamo za sebe, pa zašto bismo plaćali za tamo neke, možemo da strahujemo da će nam stranac oduzeti radno mesto koga nema, ali bismo morali da se setimo priča o tradiciji gostoprimstva.

To što je siromašni srpski seljak onomad nudio sve što ima na trpezu putniku namerniku – da je bio crnac ili žuti isto bi bilo – samo je potvrda da Srbi danas uništavaju jednu svoju lepu tradiciju. Nema tu više solidarnosti, empatije. Nema ničega.

Blokirati put nesrećnim azilantima, onemogućiti im da dobiju hranu, spaliti kuće u kojima je trebalo da budu smešteni, pretvara se u čistu homofobiju. A pošto se radi o obojenima, u rasizam.

„Nekada se i zverima dopušta da naprave sklonište blizu ljudskih naseobina, a mi smo danas svedoci najružnijeg lica ksenofobije, i poražavajuće je da premijer mora da ide da ih moli da budu ljudi”, lepo kaže Dragoljub Mićunović.

Neko drugi će mi reći da je to zbog krize. Da sa 700.000 nezaposlenih i 300.000 na narodnim kuhinjama i ne možemo da brinemo o tamo nekim strancima. Nije tačno. Suočimo se sa činjenicama.

Dok su nas milosrdno bombardovali, čekali smo kao žedan kišu svaku reč utehe. Pomno smo beležili svaki skup od 23 osobe koji je nama davao podršku kada smo je priželjkivali.

Ali, kada je 2003. Amerika napala Irak, po svetu su održavane masovne manifestacije protesta, u Londonu je bilo milion ljudi, a u Beogradu, koji je bio bombardovan samo četiri godine ranije, nije bilo skoro nikoga.

Obamrli smo. Baš nas je bilo briga. Kakvu utehu sada treba da predstavlja to što i Evropa postaje rasistička, bez solidarnosti. Meni nikakvu.

Poredak prioriteta, onakav kakav je danas, morao bi da bude izmenjen, kako na nivou Unije, tako i svih država, bez obzira na to da li su članice ili ne. Odluke koje se tiču finansijskih, ekonomskih ili institucionalnih problema morale bi da budu postavljene u kontekst projekta civilizacije zasnovanog na miru, demokratiji, jednakosti i pravu na različitost identiteta pojedinaca.

Zvuči frazeološki, znam, ali ne mogu da ne podsetim na te vrednosti u vremenima kada se neosetno navikavamo na rasizam koji se razmahao Evropom. Sve se olako toleriše kao uspon krajnje desnice koja vešto kombinuje legalno i ilegalno. I na tome se završava.

Centar EU za praćenje rasizma i ksenofobije navodi da samo Britanija i Finska imaju aktivan i sveobuhvatan sistem za prikupljanje podataka o nasilnim rasističkim incidentima. U izveštaju se navodi i da su oko osam miliona evropskih Roma i dalje glavna meta diskriminacije, te da su u porastu verbalni i fizički napadi na muslimane.

Geta Roma po Slovačkoj, Rumuniji, Češkoj, Bugarskoj, Srbiji. Njihovo proterivanje iz Francuske i ubistvo u Mađarskoj.

Rusijom vršljaju bande neonacista i krajnje desnice koje žele da proteraju imigrante s Kavkaza. Mađarska je pod desničarskom vlašću otišla toliko daleko da britanski „Nju stejtsmen” u aprilu u naslovu teksta piše: Mađarska više nije demokratija.

Proboj islamofobije. Ubistva Turaka po Nemačkoj. Ubistvo mladog Iračanina u centru Atine. Masakr na ostrvu Utoja u Norveškoj iza koga stoji skandinavski „arijevac” zaplašen dolaskom muslimana.

Godišnje demonstracije SS-a u Letoniji. Smrt liberalnog repera koga je ubila krajnje desničarska grčka Nova zora.

Rasistički napadi na obojene ministre. U Francuskoj su, pred naletom desničarskog Nacionalnog fronta, tamnoputu ministarku pravde Kristijan Taubiru nazvali „ružnom majmunicom”. Francuska se danas doživljava kao zemlja teško pritisnuta rasizmom. Odbacuje strano, različito, kao pretnju svom autentičnom društvu.

Ništa manje neprijatna nije italijanska Liga severa kada govori o ministarki za integracije Ćećiliji Kjenge, poreklom iz Konga. Što da ne. Bivši premijer Silvio Berluskoni pravio je neumesne šale o „osunčanom Obami”.

Napadi na imigrante na jugu Španije, u Andaluziji. Rasizam je, kao bazni instinkt, lako prihvatljiv u vremenima krize: naći dežurne krivce. Nekada su, u vremenima Ferdinanda i Izabele, u Španiji to bili Jevreji. Danas su muslimani.

„Go Home” – „Idi kući”, postao je moto demonizacije i dehumanizacije imigranata po Britaniji, koja, istini za volju, kombinuje vodoinstalatere iz Poljske i vozače autobusa iz Pakistana.

Fudbalski tereni širom Evrope postali su pozornice za ispoljavanje mržnje. Uvrede, banane, pa još uvreda. Reči i ružni gestovi.

Evropa je već dovoljno zasićena incidentima mržnje. Sve je, sve češće, začinjeno rastućim antisemitizmom, Evropski Jevreji još žive u strahu, potvrđeno je nedavnim istraživanjem povodom 75 godina Kristalne noći, početka nacističkih pogroma koji će se završiti genocidom šest miliona Jevreja.

Čak tri četvrtine ispitanih Jevreja u osam evropskih država u kojima živi 90 odsto Jevreja, saopštilo je da oseća da u poslednjih pet godina raste antisemitizam. Posle decenija mirnog življenja, beže iz Švedske.

Povremeno se, gotovo incidentno, vraćamo na ovu tematiku. Po pravilu, radije ako povod daje neko drugi. Posvetićemo mnogo prostora hrvatskom fudbaleru koji proziva „Za dom spremni”.

Ni izdaleka nećemo dati odgovarajući prostor pokličima „Nož, žica, Srebrnica” ili „Nož, žica, Sjenica”.

Mi ovde volimo da zatvaramo oči pred neprijatnim fenomenima. Držimo se, recimo, floskule da su Srbi među retkima u Evropi pomagali Jevreje tokom Drugog svetskog rata, a radije bismo da zaboravimo na „Uredbu o Jevrejima i Ciganima” koju je donela Nedićeva vlada, pridružujući se Hitlerovom projektu „čišćenja” Evrope. Tako propuštamo da vidimo rastuće incidente antisemitizma.

Slično je i s Romima. Bili smo svi zgroženi kada su 1997. usred Beograda razuzdani skinhedsi svirepo ubili 13-godišnjeg Roma Duška Jovanovića. Potom smo mu dali ulicu, nespremni da pomnije pratimo diskriminaciju Roma, fizičke napade na pripadnike ove manjine i antiromizam prisutan u štampi, elektronskim medijima ili na društvenim mrežama.

Rasizam je ovde, u meri u kojoj postoji, a postoji, noviji fenomen. U vreme dok je počinjao da bude akutan na Zapadu, mi smo se družili s nesvrstanima.

Ono što brine možda i nije kvantitet, već odnos prema raznim incidentima rasne prirode. Niko se ne procesuira, ne kažnjava. Društvo nezainteresovano posmatra, a upravo je društvo dužno da zaštiti slabije zaštićene.

Da novim generacijama objasni istoriju rasizma i antisemitizma, da stalno podseća na Holokaust. Da saopšti da mržnja ne postoji samo u vremenima krize, već da je uvek oko nas, spremna da zaskoči. U suprotnom, demokratija tone u varvarstvo.

Rasizam i bilo koji drugi oblik mržnje jeste otrov koji se lako širi opasnim nedostatkom blokatora i brzo inficira sve sumnjičave prema svemu što nije njegovo.

Države, da bi bile slobodne, ne smeju da dopuste da im vrednosni sistem kroje bande homofoba, rasista, antisemita, neonacista, huligana, lažnih navijača koji mržnju prema svemu i svačemu kriju pod kapuljačama.