Lopov za katedrom

Sve do prošlog utorka nisam znao šta je sa Markom Markovićem. Nismo se videli najmanje tri godine. Pred njegov odlazak na odmor, početkom juna, čuli smo se telefonom i dogovorili da se sredinom tog meseca sretnemo u bašti "Kasine".

Kanio sam se nekoliko dana da ga potražim u njegovom stanu na Karaburmi, ali mi se nije dalo. Bio sam se već zabrinuo za Marka, znajući koliko je on od reči i uvek tačan kad, kako rekoh, u utorak zazvoni moj mobilni telefon. On mi uzbuđenim glasom reče da mu se dogodilo nešto strašno i da obavezno moramo sutra da se vidimo, tamo gde smo se i dogovorili.

Sutradan, pre sastanka sa Markom, pozavršavao sam neke poslove u Svetogorskoj ulici i onda krenuo Palmotićevom ka Terazijama. U jednom trenutku, dok sam zamišljeno hodao trotoarom blizu Kosovske, iz jednog ulaza izlete plavokosi momak, sa velikom boščom prebačenom preko ramena, i stušti se niz Palmotićevu. U nekoliko sekundi uspeo sam da zapazim da je onaj poveći zavežljaj bio krevetski čaršav u koji je, verovatno, bila strpana ukradena roba iz nečijeg stana. Fascinirala me ova slika lopova iz davnašnjih vremena. Onda se setih da je, eto, počela ovogodišnja sezona obijanja stanova ljudi koji su uživali, odmarajući se na moru, planini ili u inostranstvu.

Marko Marković, preplanulog lica, a unezverenog pogleda, čekao me u bašti "Kasine". Kad se pozdravismo i izljubismo, ispričah mu o demode lopovu iz Palmotićeve ulice.

– Da, da, počela je sezona krađa iz stanova. Meni je lopov, dok sam bio na odmoru, odneo 30.000 evra. Te pare sam čuvao da Dejanu budu učešće za kredit. Sin je hteo odmah da reši stambeni problem za veći broj članova porodice, pa je planirao da kupi stan od najmanje 90 kvadrata – preduhitri me Marko, jer sam se spremao da ga upitam šta mu se strašno desilo kad deluje tako izgubljeno.

I onda je usledio razgovor dva prijatelja. Klasika. Te kako da mu se to desi, te zašto nije ovo uradio, a zašto nije ono, da li je pozvao policiju, je li stan sa stvarima bio osiguran od obijanja i krađa.

– To su bile besane noći pred odlazak na odmor. Pare nisam hteo ni po koju cenu da držim u banci, pa ni u iznajmljenom sefu. Strah me od banaka posle svega što nam se dogodilo. Dejan i Tamara, njegova supruga, bili su na dužem službenom putu, a nisam imao poverenja da drugima ostavim pare na čuvanje. Ima malo tu i straha da ljudi ne saznaju da imam tu ušteđevinu. Onda bi navalili da mi traže na zajam hiljadu, dve, tri hiljade evra, do sutra, prekosutra, najviše za mesec dana. Šta će mi ta glavobolja. Jedne noći pare sam sakrio u podrumu, a sutra ih već sklonio iza knjiga na polici. Narednog dana izvukao sam ih otuda i zavukao među naslagane stare novine na terasi. Opet nisam mogao da se smirim, pa sam ih sakrio iza radijatora. Sanjao sam iste noći da sam pokraden. U ranim jutarnjim satima, dan pre odlaska na odmor, ušao sam u kupatilo i pomislio da bi najbolje bilo da ih dobro zaštićene sakrijem u vodokotliću. Onda sam se setio američkih filmova i da lopovi najpre tu pogledaju kad traže skrivene pare, oružje, drogu...

– I, gde si ih na kraju sakrio tako dobro da su ih lopovi našli? – htedoh da skratim njegovu priču.

– Ispod klozetske šolje. Tamo ima jedno udubljenje koje sam smatrao odličnim mestom za skrivanje para. Odšrafio sam šolju, gurnuo tamo evre, vratio je u pređašnji položaj i pritegao šrafove. Tako sam bar mislio – duboko uzdahnu Marko.

– Šta kažeš? I tu je zavirivao lopov i odneo ti ušteđevinu – gledao sam ga zabezeknuto.

– Da, zamisli, i tu je zavirivao. Policija je obavila uviđaj. Jedan od inspektora misli da je lopov imao rukavice na rukama, ali su ga bolovi u stomaku naterali da ode do klozeta. Tu je morao da skine rukavice, ali se i šolja, koja izgleda ipak nije bila dobro pričvršćena, izvrnula pošto je nespretno seo na nju. Tako su pare u providnoj kesi iskočile pred lopova. Inspektori su doveli stručnjake koji su iz kupatila uzeli otiske. Srećom, bilo ih je dovoljno. Čekam da mi iz policije jave rezultate istrage – klimao je Marko glavom u neverici da se baš njemu tako nešto dogodilo.

Utom zazvoni njegov mobilni. Zvali su ga da hitno dođe u policijsku stanicu. Inspektori su još rekli da su, izgleda, otkrili obijača i kradljivca. Marko me zamoli da ne odlazim iz bašte "Kasine", jer će se on brzo vratiti. Možda će imati razlog da plati i ručak u kafani.

Tako i bi. Nije prošlo ni sat vremena, eto Marka sa razvučenim osmehom preko lica. Ispriča da su lopova teško otkrili, jer mu je to bilo prvi put, ali su proradile neke druge veze pa je uspeh bio potpun. Našli su i sve pare. Lopov je tridesetogodišnjak, nažalost, profesor srednje škole koji nije mogao da dođe do para na drugi način. Novac mu je potreban za lečenje teško bolesne žene sa kojom je u braku pet godina i u koju je ludo zaljubljen. Rekao je policiji da bez nje ne može da živi i da se zato usudio na takav korak koji je za svaku osudu. Informaciju da Marko ima ušteđevinu dobio je od kolega mog prijatelja.

– Ti reče, čini mi se, da ćeš da mu skočiš za gušu, samo ako ga policija uhvati. Šta bi od toga?

– Rekao sam policiji neka oni rade svoj posao, ja ga neću tužiti. Izdvojio sam pet hiljada evra i dao mu za prvu terapiju. Ja ću se za taj iznos već nekako snaći. Dirnulo me to da se jedan profesor zbog velike ljubavi usudio da ode u kriminalce i žrtvuje svoj teško stečeni ugled pedagoga. Sve to zbog ljubavi! Svaka mu čast – reče Marko Marković ispunjen zadovoljstvom što je, makar i na ovaj način, učinio dobro delo.

Ostao sam nem.