U Srbiju stižem s poštovanjem i brigama

Mnogo volim Srbiju! Ponosan sam i zahvalan što sam postao njen počasni građanin. To je velika odgovornost. Nažalost, shvatio sam da uopšte ne poznajem srpsku dramaturgiju, ali dao sam sebi zadatak da ispravim tu grešku i da naučim vaš jezik.

Sa nama u Srbiju dolazi i puno poslovnih ljudi. U ovom trenutku neću da pričam o investicijama, koje su takođe privlačne, ali sam ubeđen da treba ulagati novac tamo gde te vole. Sa velikim poštovanjem, ali i brigama idemo u Srbiju. Naša glumačka profesija je interesantna zbog toga što svaki put polažemo ispite. Ovo je za „Politiku” izjavio harizmatični Vladimir Dmitrijevič Slovohotov, jedan od vodećih ruskih pozorišnih glumaca i uspešnih biznismena koji će narednih dana biti gost Srbije.

Slovohotov je osnivač i umetnički rukovodilac Dramskog teatra na Vasiljevskom iz Sankt Peterburga koje će gostovati sa četiri predstave u Srbiji. Najpre će 5. i 6. decembra na sceni „Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu nastupiti sa Čehovljevim „Ujka Vanjom” u režiji Vladimira Tumanova i „Devojkom bez miraza” A. Ostrovskog, u režiji mladog Denisa Husnijarova.

Ove predstave gostovaće 7. i 8. decembra i na sceni beogradskog Ateljea 212, koje će kolegama iz Sankt Peterburga uzvratiti posetu u aprilu 2014. godine sa predstavom „Sveti Georgije ubiva aždahu” Dušana Kovačevića.

– Pripremamo se na put za Srbiju i radujemo se što će na proleće srpske kolege doći kod nas. Zašto su nam potrebna gostovanja? Zbog razmene energije, jer u svetu umetnosti postoji univerzalni pozorišni jezik koji je isti na svim scenama sveta. Ako bi političari bili malo razumniji mogli bi da uđu u bilo koju pozorišnu salu i da razumeju šta se se dešava u zemlji.

Srpski i ruski politički rukovodioci su pokazali da su razumni jer su razmenu umetnika podržali na najvišem nivou. Sve ovo naravno i te kako košta, ali nije novac najvažnija stvar na svetu – kaže

Vladimir Dmitrijevič Slovohotov.

Ovaj glumac iza sebe ima bogatu glumačku karijeru. Uloga Lenjina, koju je, kako tvrde pozorišni hroničari, iz sezone u sezonu tumačio specifičnim dramskim izrazom, obeležila je njegovu karijeru. Takođe, glumac kaže da je uloga obeležila i sam njegov život, jer mu je ovaj istorijski junak svojim replikama i stavovima pomogao da se uspešno otisne i u poslovnim vodama.

– Smisliti  dobar biznis je mnogo lakše nego uraditi dobru predstavu. Čovek koji upravlja pozorištem može da upravlja bilo kojim poslom na svetu. Srbija je jedna od najprivlačnijih zemalja u Evropi. To nije samo kurtoazna reč čoveka koji je tamo boravio, pa su ga domaćini lepo primili kao privrednika.

Pozorište mi je poslednjih godina postalo hobi, nešto što me duhovno hrani. Zato istrajavam na građenju renomea Dramskog teatra na Vasiljevskom. U ovom pozorištu su od Oktobarske revolucije do Drugog svetskog rata svoja dela čitali, pored ostalih, Aleksandar Blok, Sergej Jesenjin... Neposredno sa leve strane ovog zdanja živeo je mladi Staljin. Ranije si isto tako celo Vasiljevsko ostrvo mogao da pređeš ispod  podzemnih lukova i da sretneš Gogolja, Dostojevskog, Puškina – objašnjava naš sagovornik.

Dramski teatar na Vasiljevskom je magično zdanje za sam grad. Jedinstveno pozorište u ovom delu „severne Venecije”, kako često nazivaju Sankt Peterburg. Nastao je od Literarnog teatra s kraja 19. veka koje je građeno za groficu Fon Dervis. Pre 25 godina Slovohotov je u ovom zdanju najpre osnovao Eksperimentalni teatar satire, koji je godinu dana kasnije zvanično postao državno pozorište. DTV danas važi za vodeće rusko pozorište, o čemu svedoče mnogobrojne nagrade i priznanja.

–Želja svakog čoveka jeste da iskaže svoje unutrašnje osećanje i ona se ne menja kroz istoriju. Možda su se promenili jezik, sredstva izražavanja, ali stav glumca nije. Čini mi se da nije sasvim umesno da pričamo o tom vremenu i o Lenjinu danas,  jer je u to vreme bio jedan od vođa, kao što je kod vas bio Josip Broz Tito, odnosno kao što je kod nas kasnije bio Staljin.

Ipak, smatram velikom privilegijom u životu što sam dobio mogućnost da glumim ovu istorijsku ulogu. Čini mi se da je to tada bilo još interesantnije jer smo kroz ovog junaka progovorili o uzajamnim problemima okruženja. Dakle, nismo tumačili neki portret ili spomenik, već čoveka od krvi i mesa. Sa radošću se, međutim, sećam tog perioda jer je to deo moje mladosti. Nekada je sve bilo ukusnije, devojke su bile lepše, voda je bila vlažnija, so slanija... Naravno, bez takvog sećanja na mladost nema ni današnjih osećaja – kaže Slovohotov i dodaje:

– Sovjetsko doba zapravo se pamti i po sovjetskom pozorištu koje je bilo jedno od najboljih u celom svetu. Ipak, ono što je nedostajalo u tom vremenu potrudio sam se da napravim  u Dramskom teatru na Vasiljevskom. To je bilo vreme istaknutih reditelja i na celoj planeti i u Sovjetskom Savezu.

U to vreme smo žarko želeli glumačko pozorište i ja sam se kao glumac nosio idejom da ću kada okupim dobar glumački ansambl, osnovati pozorište koje će imati potpuno drugačiji izgled. I nisam pogrešio. Dramski teatar na Vasiljevskom danas ima oko 300 zaposlenih. Jedini način da nešto vredno napravimo jeste da se taj posao radi sa ljubavlju. Čim nema ljubavi, u pozorištu je mračno.Svih 300 ljudi rade u ovom pozorištu po zakonu ljubavi – tvrdi Slovohotov.