Engleska gospoda i indijanska princeza

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Od Vašingtona do Džejmstauna stiže se za nešto manje od tri sata ne prebrze vožnje autoputem. Rastojanje je 270 kilometara, a zastoja nije bilo. Satelitski navigator, malo čudo tehnologije, precizno me je doveo je parkirališta ispred Centra za posetioce, koje ovde ima svaki nacionalni park. Unutra je profesionalno srdačno i prema turistima veoma ljubazno osoblje.

Ko je strpljiv može prvo da razgleda izložbu sa detaljnom istorijom mesta, ali većina žuri da izađe na druga vrata i uputi se tamo zbog čega je, uostalom, i došla.

To „tamo”, oko 200 metara dalje, jeste – rodno mesto Amerike. Džejmstaun nije grad, već neveliko arheološko nalazište, lokacija gde su se 14. maja 1607. iskrcali prvi engleski kolonisti Novog sveta i tu osnovali prvo stalno naselje, čime će, nesvesni doduše svoje uloge, promeniti istoriju čovečanstva.

Godinu dana ranije, kralj Džejms Prvi, dao je povelju grupi preduzetnika, akcionarima „Virdžinija kompanije”, da osnuju koloniju u regionu zaliva Česepik u Severnoj Americi. Kompanija finansira ekspediciju od tri broda sa 104 putnika, nadajući se da će oni na novom kontinentu brzo naći zlato i srebro kojima će se ovaj poduhvat isplatiti.

Današnji turistički hodočasnici Džejmstauna prvo se sreću sa kamenim obeliskom postavljenim 1907 (koji je masonski simbol kakvih je mnoštvo širom Amerike), na kojem je tabla sa tekstom: „Džejmstaun prva stalna kolonija engleskog naroda, rodno mesto Virdžinije i Sjedinjenih Država, 13. maj 1607.”

Pored obeliska tu je i nevelika crkva iz 17. veka, i delimična replika nekadašnje ograde logora prvih kolonista, koja zbog uticaja sunca i kiše izgleda autentično.

Na putu do mesta nekadašnjeg naselja prolazi se i pored bronzane statue indijanske princeze Pokahontas u prirodnoj veličini, a na mestu iskrcavanja je i na visokom postamentu statua kapetana Džona Smita zagledanog prema okeanu, ispod čijeg imena stoji samo „guverner Virdžinije 1608”. Da ne zaboravim i englesku zastavu koja se vijori na visokom jarbolu.

Arheološki radovi su još u toku, o čemu svedoči jedna omeđena lokacija. Ono što još može da se turistički istražuje jeste replika konstrukcije kuće od drvenih pritki i serija gvozdenih krstova na mestima gde su iskopani kosturi prvih kolonista koji u Novom svetu nisu poživeli dugo.

Najveći doživljaj ovde je zamišljati kako su se osećali putnici tri broda, iznureni četvoromesečnim putovanjem preko nemirnog Atlantika u nevelikim drvenim jedrenjacima, kad su konačno stigli do čvrstog tla. Sigurno im se, sa bujnim zelenilom i obiljem vode, novo kopno učinio kao bašta božija.

Ono što međutim nisu očekivali, to je da su stigli na zemlju koja je već imala domaćine. Upoznali su ih brzo: pripadnike domorodačkog (indijanskog) plemena Povatan, koji su ih u početku gledali miroljubivo i svakako radoznalo, kolonisti su odmah proglasili za „divljake”.

Reku kojom su doplovili od ulaza u zaliv Česepik krstili su po svom kralju, kao i svoj logor, a celo priobalje Severne Amerike severno od Floride već je bilo označeno kao Virdžinija, po „devičanskoj kraljici” Elizabeti Prvoj, koja je posle 44-godišnjeg kraljevanja preminula četiri godine ranije.

Kolonistička ekspedicija bila je šarolika: pored zapovednika broda i 5 kapetana, u njoj je bilo i 29 „džentlmena”, jedan sveštenik, šest tesara, kovač, krojač i berberin, tri zidara, 15 fizičkih radnika, četiri momka u tinejdžerskim godinama... I nijedna žena.

Svi oni su brzo otkrili da je raj u koji su stigli u stvari zamaskirani pakao. Mesto koje su odabrali za logor trebalo je da ih štiti i od pogleda patrolnih brodova Španije, tadašnje dominante pomorske sile koja je pretendovala na ceo novootkriveni kontinent. Ali ono što je dobro bilo u tom pogledu, bilo je loše u svakom drugom.

Nigde nije bilo ni zlata ni srebra, a brzo će im ponestati i hrane. Komandu nad logorom preuzima kapetan Džon Smit, 27-godišnji avanturista niskog stasa (glavni zapovednik ekspedicije se sa dva broda i 40 mornara već posle nekoliko meseci vrati u Englesku da podnese raport), koji početkom 1608. sa „komšijama” Indijancima uspostavlja trgovinu: daje im šarene engleske đinđuve i poneki predmet od metala (po nekim verzijama i oružje) u zamenu za kukuruz, meso divljači i ribu iz njihovog ulova.

Povatani i njihov istoimeni poglavica menjaju, međutim, svoj stav prema pridošlicama posle prispeća novih brodova sa novim kolonistima koji osvajaju njihovu zemlju da bi se širili.

Prema jednom zapisu kapetana Smita (u čiju autentičnost istoričari sumnjaju), on zamalo nije ubijen prilikom jedne posete poglavici Povatanu, ali ga je od smrti spasila poglavičina ljubimica, 12-godišnja ćerka i princeza po imenu Pokahontas.

Kad se Smit vratio u Englesku 1609, u Džejmstaunu nastupa period velike suše i velike gladi. Da bi preživeli, kolonisti su jeli sve što im dođe pod ruke, klali i konje, a prema nedavnim otkrićima kuvali i delove preminulih...

U Džejmstaunu je u novembru 1609. bilo oko 300 kolonista, a proleće je dočekalo samo njih 60, koji su počeli pripreme za povratak, ali ih je od toga odvratio novoprispeli konvoj sa hranom – i novim kolonistima.

Među stradalnicima su bili i „džentlmeni”, engleska gospoda, koji su, nesposobni za fizički rad, bili samo teret.

Mnogo toga u vezi sa Džejmstaunom upakovano je u romantičnu mitologiju, ali grobovi – i kosturi u obližnjem arheološkom muzeju – otkrivaju surove realnosti rađanja budućih Sjedinjenih Američkih Država. 

Umesto zlata i srebra, smisao ostajanja u Novom svetu dala je jedna biljka – duvan. „Divljaci” su ga koristili u svojim ceremonijalima i medicini, ali je on za prve koloniste brzo postao „braon zlato”: ispostavilo se da je klima Virdžinije idealna za njegov rast i duvanski izvoz će one najpreduzimljivije relativno brzo učiniti bogatim.

Uz duvan će, u godinama koje su usledile, Amerika dobiti još jednu posebnost: pošto je njegovo uzgajanje tražilo mnogo radnih ruku, taj problem je rešen robovskom radnom snagom dopremanom iz Afrike, što je tamna strana američke istorije i posebna, komplikovana priča.

Jedan od najzaslužnijih za uspostavljanje i širenje duvanskih plantaža bio je džentlmen po imenu Džon Rolf, prispeo u trećem konvoju koji je „Virdžinija kompanija” otpremila u Džordžtaun. Ali u istoriji Džejmstauna – i Amerike – pominje se i zbog toga što se usred rata sa Povatanima venčao sa princezom Pokahontas (koja u međuvremenu na prevaru oteta od oca, držana kao zarobljenik, prekrštena u protestansku veru i dobila novo ime – Rebeka).

Taj brak iskorišćen je u propagandne svrhe, kao simbol „harmonije” kolonista i „divljaka”. Da bi motivisala novo doseljavanje, „Virdžinija kompanija” je organizovala dolazak Džona Ralfa, njegove indijanske supruge i njihovog jednogodišnjeg sina u London, gde su stigli 1616.

Pokahontas je tamo bila senzacija: u odeždi tipične engleske „ledi”, sa šeširom bila je i gošća na dvoru, ali se brzo razbolela od neke evropske bolesti na koju njen organizam nije bio otporan i preminula. Imala je samo 22 godine i sahranjena je u Engleskoj.

Kada je u martu 1622, u napadu Povatan Indijanaca ubijena četvrtina stanovnika Džejmstauna, kralju Džejmsu je to bio povod da permanentno nesolventnoj „Virdžinija kompaniji” oduzme povelju i Džejmstaun proglasi Kraljevskom kolonijom Virdžinije. Ostalo je poznata istorija.