Poznati pisci "nepoznati" nacisti
Posle šokantnog priznanja Gintera Grasa, znamenitog pisca, nobelovca i "savesti nacije", tek nakon šezdeset godina, da je koncem rata, kratko vreme, nosio es-es uniformu, novi šokovi u nemačkoj političkoj i intelektualnoj javnosti: otkriveno je da su takođe veoma zvučna imena, Grasove kolege, Zigfrid Lenc i Martin Valzer, kao i poznati kabaretist Diter Hildebrant, imali partijske knjižice nacističke stranke!
Do novog, neugodnog otkrića došao je najpre magazin "Fokus", čiji novinari su zavirili u kartoteku centralnog arhiva nacističke stranke u Berlinu, koji je od 1994. godine otvorio vrata istraživačima, novinarima i zvaničnim organima, ali i neposredno, uz određene (pred)uslove zainteresovanim osobama.
Te godine je, naime, Berlinski dokumentacioni centar prešao iz američkih "ruku" u nadležnost nemačkog Saveznog arhiva. Amerikanci su od 1945. držali pod ključem preko jedanaest miliona partijskih, nacističkih dosijea smeštenih na 14.800 metara regala!
Iz te mračne nacističke zaostavštine izranjale su povremeno, i najčešće "programirano", na svetlost dana "zapaljive" informacije koje su uticale na političke sudbine nekih poznatih i uticajnih ličnosti.
Ima onih koji veruju da je takvo otkriće 1994. zaustavilo dugogodišnjeg šefa diplomatije Hansa Ditriha Genšera na putu ka, formalno i protokolarno, najvišem položaju u zemlji, predsedniku republike: u javnost je "procurela" informacija da je Genšer bio član nacističke stranke, što se do tada nije znalo.
Magazin "Fokus" je upravo obelodanio da su pisci "prvog reda" Zigfrid Lenc (1926) i Martin Valzer (1927) i poznati kabaretist Diter Hildebrant (1927) bili od 20. aprila 1944. godine članovi nacističke partije. Tog dana su ispisani partijski kartoni i okončan postupak započet 12. jula 1943. (Lenc), odnosno 30. januara 1944. (Valzer) i 19. februara 1944. (Hildebrant).
Lenc, Valzer i Hildebrant tvrde da za to uopšte nisu znali, da nikad nisu podnosili zahtev za prijem u nacističku partiju i da im, takođe, nikad nije uručena partijska knjižica.
To je najverovatnije, kaže Hildebrant, kad je on u pitanju, bio "poklon" šefa hitlerjugenda u njegovom mestu "povodom 55. firerovog rođendana". On tvrdi da je čitava generacija njegovih vršnjaka, koji su uključeni kao poslednja rezerva u rat i pomoć protivvazdušnoj odbrani, automatski iz hitlerjugenda prevedena u – partiju.
Slično je i objašnjenje Martina Valzera. On se poziva na uputstvo Hitlerovog sekretara Martina Bormana koje je davalo mogućnost godištima 1926. i 1927. da se pre uobičajenog roka, i punoletstva, opredele kojoj organizaciji će pripadati, Hitlerovom podmlatku ili nacističkoj stranci. I Valzer tvrdi da je i u njegovom slučaju, i bez njegovog znanja, primenjen automatizam.
Istoričari čija specijalnost je upravo to vreme i, posebno, nacistička partija, međutim, oko toga se spore. Jedni tvrde da je, u nekim slučajevima i u nekim sredinama, automatizam kod upisivanja u članstvo nacističke stranke bio moguć, drugi isključuju takvu mogućnost. Ovi poslednji skreću pažnju na deo već spomenutog Bormanovog uputstva koji precizira da će se svako ponaosob iz spomenutih godišta (1926. i 1927) izjašnjavati i opredeljivati želi li da ostane u hitlerjugendu ili da "napreduje".
Lenc, Valzer i Hildebrant su "obogatili" listu istaknutih ličnosti sa zakasnelim otkrićima o njihovoj nacističkoj prošlosti. Na toj listi su se, pored ostalog, našli poznati istoričari Martin Broscat, dugogodišnji direktor Instituta za savremenu istoriju, i Fric Fišer, zatim, već spomenuti, dugogodišnji ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer, pa nobelovac Ginter Gras, ugledni germanist Valter Helerer, filozof i etičar Valter Jens i osnivač Naučnog koledža u Berlinu Peter Vapnevski.