Praznik je kad svira duvački orkestar

Zrenjanin – Kada gradom defiluje duvački orkestar, onda je to znak da je reč o nekom značajnom prazniku. Građani stoje u stavu mirno, s poštovanjem isprate svirače koji im podignu raspoloženje i ne pomeraju se dok ovi ne zamaknu u sporednu ulicu. Zanesena deca prate ih imitirajući ceo dan njihov marševski korak. Duvački orkestar odoleva vremenu duže od veka.

U analima ove neobične muzičke družine pominje se da je ondašnji Veliki Bečkerek još sredinom 19. veka imao više duvačkih grupa, a nesporno je da je ovde još 1899. osnovana filharmonija koja je, kao jedna od najstarijih na Balkanu, svirala sve do 1960, kad više nije mogla da izdrži konkurenciju raznih muzičkih sastava „na struju”. Filharmonija je sve vreme imala i svoje duvače koji su često muzicirali i samostalno i formirali ad hok diksi-bendove. Da se ne govori o tome da su duvački orkestri, sa svojim obaveznim uniformama i zbog izraženog ritma, pristajali vojskama, policijama, vatrogascima. Na ovom podneblju, pored granice koja je u bliskoj istoriji razdvajala dva velika carstva, defilovale su razne vojske koje su imale svoj duvački orkestar.

Branislav Gagić, dirigent i vođa zrenjaninskih duvača, kazuje anegdotu o zanesenim muzičarima, zaljubljenicima u posao kojim se bave. Događalo se, naime, da isti čovek zasvira u orkestrima dve ili tri međusobno suprotstavljene vojske. Tako je na jednoj smotri duvača na Fruškoj gori muzičar prepoznao kolegu koga je zarobio u ratnom okršaju.

– Bilo mi je stalo do trube, a ne do tebe – rekao mu je, prisećajući se tog događaja. Trubači vole instrumente i svirku, pa im često nije stalo do obeležja na uniformi, kao ni na čijoj će strani svirati. Marševe sviraju najradije u miru.

Branislav Gagić, profesor Muzičke škole u Zrenjaninu, u vođenju orkestra došao je na mesto Vendela Tapaija i Karolja Boldižara, koji su pre četiri decenije vaskrsli orkestar koji je bio na izdisaju. Gagić je doslovno preuzeo ulogu svojih prethodnika, koja se ne menja, bez obzira na promenu vlasti. Svi su oni satima uporno čekali pred vratima gradskih otaca ne bi li obezbedili neku paru za instrumente, za prevoz na koncerte, za preživljavanje.

Nema veze što muzičare prati nemaština, oni se snalaze. Stariji se posebno oduševljavaju kada mladi zavole svirku, pa im ugađaju. Sad već pokojni klarinetista Steva Bomble uvek je za putovanja spremao iznenađenja, pa je njegova supruga za „decu”, kako ih je zvao, slala sendviče, kolače i slično.

Duvački orkestar, čiji je rad obnovljen pre 40 godina, sarađuje sa ovdašnjom Muzičkom školom. Na obostranu korist. Orkestar se podmlađuje iz učeničkih redova, a đaci u njemu vide priliku za nezamenjivu praksu. Tu imaju šansu da brzo izađu pred publiku, da sviraju kroz grad, da nastupaju po festivalima. Kao i Branislav Gagić, svi dirigenti, pa i iskusni duvači, profesori su u školi, što je garancija kvaliteta muzike koju izvode. Srbija ima dugu tradiciju u sviranju trube i tu je stekla zavidnu reputaciju, ali zrenjaninski orkestar je evropskog tipa i gaji evropsku tradiciju, po tome se izdvaja i nalazi se u samom vrhu naše muzike. Odavno se afirmisao u svetu i osvajao nagrade u Mađarskoj, Nemačkoj i Grčkoj.

U Evropi se činjenica da u nekoj sredini postoji duvački orkestar izuzetno ceni, pa i grad zbog toga ima poseban status. Za ovdašnjim orkestrom, iz mesta gde su svirali, stizale su donacije za bolnice, za uspešna udruženja, za pomoć posle poplava. Možda je najveći značaj zrenjaninskih duvača u tome što sviraju klasičnu muziku, za koju nema granica i koju svi razumeju. Zato je njihov talenat prepoznat na muzičkim akademijama, na konzervatorijumima i koncertima na najpoznatijim evropskim muzičkim scenama. Dotle su neki domarširali.