Američka „davilica" za Srbe na Kosovu

Dokazi koji bi mogli pomoći u rasvetljavanju sudbina nestalih Srba i drugih, kako se to pomalo rogobatno kaže – „nealbanaca”, kao i Albanaca lojalnih Srbiji, mogli bi se naći u arhivi OVK. Možda nekome to zvuči logično, ali vest je da su Albanci koji su dugo negirali da postoji dokumentacija koja bi pomogla u potrazi za nestalima tokom oružanog sukoba 1998. i 1999. godine, pa i kasnijih incidenata, nehotice priznali da dokumentacija ipak postoji. Naime, na jednom skupu u Skoplju, posvećenom nestalima na području bivše Jugoslavije, albanski predstavnici su podelili knjigu u kojoj su naveli zločine nad njihovim sunarodnicima izvršenim od strane srpske policije i vojske, a da bi sadržaj dobio na verodostojnosti, kao izvor naveli su arhivu OVK, za koju su ranije tvrdili da ne postoji. Naravno, uopšte neće biti lako doći do tih dokumenata, ali sada se bar zna da postoji arhiva u kojoj bi se mogli naći podaci o nestalima u južnoj pokrajini.

Ovo je juče izjavio Veljko Odalović, predsednik vladine Komisije za nestala lica, na tribini Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, održanoj u pres centru UNS-a u Beogradu, a povodom Međunarodnog dana ljudskih prava, koji se obeležava danas.

Odalović je istakao da bi se ti podaci mogli naći i u jednoj drugoj arhivi, onoj koju su vodili pripadnici Kfora u periodu od dolaska na Kosmet u junu 1999. do kraja 2000. godine, kada su praktično bili i vojna i civilna vlast.

– Zna se da su nailazili na leševe civila, nemoguće je da nisu vodili nikakve zapisnike o tome. Obratili smo se komandi Kfora, prvo su tvrdili da nemaju takvu dokumentaciju, a zatim da je svaki kontigent arhivu iz tog perioda vratio u svoju zemlju. A tada je postojalo pet zona odgovornosti – američka, britanska, francuska, italijanska i nemačka, u svakoj od njih bile su i jedinice iz drugih država. Tražili smo te podatke preko ambasada u Beogradu, ali smo dobili veoma malo informacija – objasnio je Odalović ističući da se u pokrajini oko 1.750 ljudi vodi kao nestalo, od čega je 529 Srba i „nealbanaca”.

Zamenik tužioca za ratne zločine Mioljub Vitorović rekao je da su, po formalnom završetku rata 10. juna 1999. godine, NATO i OVK postigli sporazum po kojem je albanska paravojska bila u obavezi da podnosi predstavnicima Alijanse izveštaje sa terena. I taj podatak ukazuje da bi se informacije mogle pronaći u dokumentaciji. Još teže od pronalaska dokumentacije jeste doći do posmrtnih ostataka nestalih, jer je OVK sistematski uništavala leševe.

– Na suđenju „Gnjilanskoj grupi”, svedok saradnik objasnio je da su po naređenju komandanata OVK uništavana tela i to kasapljenjem ili spaljivanjem. On je ispričao i kako su jednog čoveka zadavili i ostavili leš na ulici zbog čega su u OVK kažnjeni, jer nisu uklonili telo – objasnio je Vitorović.

On je naveo i jedan bizaran detalj ovog zločina – žrtva je zadavljena „davilicom”, sajlom koja se steže oko vrata, a koju su pripadnici OVK dobili od američkih marinaca stacioniranih na području Gnjilana, sa kojima su u to vreme razmenjivali opremu.

Vitorović je razočaran sudskom odlukom kojom su pripadnici „Gnjilanske grupe” oslobođeni. Optužnica ih je teretila za svirepe zločine nad Srbima neposredno po okončanju neprijateljstava između SRJ i NATO-a 1999. godine, potkrepljene izjavama žrtava, pa i svedoka saradnika. On se zapitao da li smo naivni i u čemu je smisao svega toga kada tužilaštvo Haškog tribunala baš u slučaju Ramuša Haradinaja ne pripremi svedoka za suđenje, kada je svedok zločina OVK koji je pokazao gde se nalaze tela žrtava pronađen obešen u Nemačkoj, a sada i sud u Beogradu pored toliko dokaza donosi oslobađajuću presudu...  

Profesor dr Dušan Čelić, iz Udruženja porodica nestalih, pokazao je dopis kosovskog specijalnog tužilaštva u kojem je odbačena krivična prijava jedne žene iz udruženja, kojoj su nestala tri člana porodice, jer zakoni Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo i Metohija nisu krivično poznavali kidnapovanja. To nije tačno, jer je u to vreme važio Krivični zakon SRJ koji je predviđao krivična dela na osnovu kojih bi se mogli procesuirati ovi slučajevi, ali to nije bilo sporno ni Euleksu koji je ovaj dokument bez ikakve primedbe dostavio ženi koja je podnela prijavu u pokušaju da i preko vlasti u Prištini dođe do podataka o bliskim srodnicima.