Ljubiša Buha kao Ali Baba

Primeri bahatog ponašanja kriminalaca koji su javno demonstrirali svoju moć posle petooktobarskih promena 2000. godine, o čemu se samo nezvanično prepričavalo u krugovima dobro obaveštenih ljudi, konačno su počeli da izlaze na videlo. Tako je, šira javnost, iz izjave bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića, saznala da je Ljubiša Buha Čume, sada svedok saradnik srpskog tužilaštva, a nekada neprikosnoveni lider "surčinskog klana", upao sa 40 svojih "hajduka" u zgradu televizije Pink, gde je, pokazujući svoju moć, držao zaposlene kao taoce. Desilo se to 2002. godine, a razlog je Čumetovo nezadovoljstvo jednom vešću u kojoj se on dovodi u vezu sa, zamislite, organizovanim kriminalom.

Odgovor na pitanje u kojoj to državi "Ali Baba i 40 razbojnika" mogu da drže taoce, a da ne budu kažnjeni za to, javnost još nije dobila. Čime su ti "hajduci" zaslužili da se bahato ponašaju, bez straha od bilo kakvih posledica, kao da, ne daj bože, imaju poslanički imunitet i da time svrstaju Srbiju u red zemalja koje se mogu porediti samo sa čuvenim brazilskim favelama, u koje policija godinama nije smela da pogleda, a kamoli da uđe i pokuša da zavede red.

Pretpostavlja se da odgovor na ovo pitanje leži u činjenici da su mnogi kriminalci smatrali da bi trebalo da budu nagrađeni zbog "svog doprinosa" petooktobarskom prevratu, po principu "to je nama naša borba dala".

Prijatelji u raju i paklu

Vladimir Beba Popović, u emisiji "Insajder" televizije B92 kaže da je Čumeta video prvi put posle 5. oktobra, a da ga je Zoran Đinđić video nekoliko puta ranije.

– Video ga je (Zoran Đinđić Čumeta, prim. aut.) u periodu možda 1999. i 2000. tri ili četiri puta, jer je Ljubiša Buha školski drug Dragoljuba Markovića, zajedno su išli u školu. I Zoran je u tim odlascima kod Dragoljuba, s kojim se privatno družio, imao priliku da upozna jednu kontroverznu ličnost ne znajući tačno šta je njegova funkcija i šta on sve to radi. On je (Čume, p. a.) bio nekad službenik Jata, onda je kasnije prestao da se bavi time i postao je biznismen. Znam da mi je (Đinđić) nekoliko puta rekao da Dragoljub ima nekog prijatelja koji se druži s Markom ili s nekim Markovim ljudima. S vremena na vreme se Zoran s njim viđao kad mu je bilo važno da dobije kvalitetne podatke o tome šta radi policija, da li ga prati, da li ga ne prati, da li mu se sprema atentat i tako dalje. Pretpostavljam da je nekoliko puta verovatno Zoranu dao neke podatke koji su bili tačni i onda je na osnovu toga shvatio da ta osoba ima podatke koji su tačni i koji dolaze iz krugova policije – ispričao je Popović.

Ostale su, međutim, zapamćene izjava Đinđića da Buhu nije video još od 5. oktobra, ali i da je za vreme Miloševićeve vladavine bilo važno "imati prijatelje i u raju i u paklu". Posle eksplozije u Zemun Polju kratko je rekao: "Čume nije moj prijatelj i nas dvojica se nikada, ali nikada, nismo sreli nasamo".

Ali, s druge strane, ako Đinđić nije održavao kontakte sa Čumetom od 5. oktobra i ako se zna da je Đinđić, prilikom upada u TV Pink, naredio da se "pobiju ako treba", ko je onda sačuvao ovog "surčinca" od svih sudsko-policijskih peripetija koje bi obično usledile da je neko drugi to uradio? Ko je blokirao ovu informaciju da izađe u javnost sve do sada? Ko je bio Buhin politički zaštitnik? Kome nije smetala njegova biografija koja je obilovala najtežim optužbama i uveliko javne priče da je vođa "surčinskog klana", specifičnog utoliko što je objedinjavao nekoliko grupa, auto-mafiju i grupe koje su trgovale drogom, naftom, cigaretama...(otud i epitet klan)?

Javnost je za Ljubišu Buhu Čumeta prvi put čula u proleće 1998. godine kada je policija izvršila veliku raciju u Surčinu, a među privedenima je bio i on. Tom prilikom zaplenjeno je više automobila, kao i veća količina oružja, ali nije bilo nikakvih dokaza da je Čume umešan u nezakonite poslove. Posle toga je za Čumeta čula i međunarodna javnost. Zoran Đinđić, posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana, 2000. godine, imenovao je Čumeta u intervjuu "Njujork tajmsu", kao "poslednju živu figuru" kriminalaca povezanih sa bezbednosnim službama.

Usluga za uslugu

Tek posle 5. oktobra njegovo ime učestalo se pominje u javnosti, uglavnom u političkim prepucavanjima oko toga ko je iz establišmenta blizak uticajnim Surčincima. Otvoreno prozivanje veze "surčinskog klana" sa ljudima bliskim srpskom premijeru Zoranu Đinđiću, i sa njim lično, usledilo je posle ubistva bivšeg operativca DB-a Momira Gavrilovića. Tada je prvi put u kriminalni kontekst stavljen i angažman Surčinaca na rekonstrukciji puteva, za šta su oni dobili povlašćen status, kupovinom retkih i skupocenih nemačkih mašina. Mašine su izgorele u napadu krajem 2002. godine, kada su pripadnici "zemunskog klana", podržani Jedinicom za specijalne operacije, minirali Buhino preduzeće "Difens roud".

U to vreme u javnost je isplivalo i Čumetovo prijateljstvo sa Nebojšom Pavkovićem, penzionisanim načelnikom Generalštaba VJ, koji ga je pomenuo pred anketnom komisijom Skupštine Srbije, koja je rasvetljavala aferu "Pavković". General je rekao da se sa Buhom prvi put sreo posle petog oktobra i da je "stekao utisak da je on sprečio ono što se spremalo njemu i njegovoj porodici". Ovaj mu se kasnije obratio kada je imao zdravstvenih problema, tražeći od načelnika Generalštaba VJ da mu pomogne da ga prime na VMA. Bilo je to u maju 2002. godine a Buha je, kako će se naknadno ispostaviti, primljen na lečenje zbog trovanja.

Ljubiša Buha je početkom 2003. godine dao specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću važne informacije o svojim dojučerašnjim kolegama iz "zemunskog klana", na osnovu čega, pola godine posle ubistva Zorana Đinđića, postaje prvi srpski svedok saradnik.