Humanitarni fondovi bez kontrole

Sud u američkom gradu Klivlendu proglasio je krivim Džona Donalda Kodija za prevaru, pranje novca i krađu para koje su humani ljudi širom SAD godinama uplaćivali u nepostojeći dobrotvorni fond, a reč je o više od 100 miliona dolara. Kodi je još 2002. pod drugim imenom u Tampi na Floridi razglasio da je osnovao asocijaciju mornaričkih veterana i u ime ove fondacije prikupljao novac navodno namenjen veteranima iz mornarice. Pre tri godine otkriveno je da fondacija uopšte ne postoji, Kodi je od tada bio u bekstvu sve do aprila prošle godine kada je konačno uhvaćen, a 16. decembra sudija treba da mu saopšti na koliko dugo će biti osuđen. Za krivična dela koja mu se stavljaju na teret preti mu kazna zatvora od najmanje deset godina.

Prevare u vezi sa novcem uplaćivanim u humanitarne svrhe postoje svuda u svetu. Prvi dani decembra u Velikoj Britaniji prošli su u znaku afere oko para koje su bile namenjene u dobrotvorne svrhe, a podeljene su kao dodatak na plate ljudima na visokim položajima u dablinskoj bolnici „Central Remedial Clinic”.

Afera oko humanitarnih akcija nisu pošteđeni ni naši susedi. U martu ove godine, otprilike u vreme kada se Srbija ujedinila u skupljanju novca za operaciju male Tijane Ognjanović (koja je umrla u hjustonskoj bolnici 15. jula ne dočekavši transplantaciju srca), u Americi je od leukemije umrla petogodišnja Nora Šitum. U Hrvatkskoj je prikupljeno gotovo milion evra kako bi devojčica koja je bolovala od leukemije otišla na intervenciju u Filadelfiju. Međutim, pre samo nekoliko dana hrvatsko Ministarstvo finansija utvrdilo je da je u akciji prikupljanja i trošenja novca za lečenje devojčice iz Zadra bilo zloupotreba koje ukazuju na postojanje krivičnog dela.

Ovo su samo neki od slučajeva gde je dokazano ili postoji sumnja da novac koji su od ljudi dobre volje prikupljali razna udruženja, fondacije ili dobrotvorne organizacije nije otišao u prave ruke. Ovakvi primeri, nažalost, bacaju sumnju na sve humanitarne akcije i nameću pitanje da li je prikupljanje priloga pravi način da se nekome pomogne ili se time samo otvara mogućnost zloupotreba.

Sigurno je da su humanitarne akcije preko potrebne, jer mnogo je onih koji nemaju drugu mogućnost da plate operaciju koja će njima, njihovom detetu ili drugom članu porodice produžiti život. Ali, neophodna je i kontrola nad dobrotvornim fondovima, to jest mora da se zna da li su poklonjene pare otišle baš za onu namenu za koju su i skupljane.

U svetu postoje komisije koje kontrolišu da li novac iz dobrotvornih organizacija odlazi onome kome je i namenjen. U Velikoj Britaniji, na primer, baš je Izvršna zdravstvena služba ukazala na aferu u dablinskoj bolnici zbog koje je samo za nekoliko dana smenjeno rukovodstvo klinike.

Kod nas, međutim, kontrola dobrotvornih organizacija i udruženja, ali i provera da li se prikupljeni novac troši u prave svrhe – ne postoje.

Slavica Đukić-Dejanović nedavno je za „Politiku” izjavila da Ministarstvo zdravlja na čijem je ona čelu nije zaduženo za kontrolu prikupljanja humanitarnih priloga, dok je iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje više puta naglašeno da je potrebno da se pitanje donacija sistemski reši – na nivou države, ali nije precizirano ko bi to trebalo da uradi.

Udruženja koja se između ostalog bave prikupljanjem donacija u razne svrhe, u obavezi su da se prijave Agenciji za privredne registre koja vodi nacionalni elektronski registar, ali tu se praktično završava sva kontrola ovih organizacija. U Ministarstvu finansija su nam objasnili da oni ne kontrolišu kuda odlazi novac prikupljen u humanitarne svrhe i uputili su nas na Narodnu banku Srbije. Odgovor Narodne banke za „Politiku” bio je takođe negativan – oni taj posao ne rade. Ni u Ministarstvu pravde i državne uprave nismo imali sreću – ovo ministarstvo ne kontroliše udruženja i dobrotvorne fondacije.

U ranijem zakonu, kako objašnjavaju u Ministarstvu kulture, postojala je obaveza da se humanitarne fondacije i udruženja prijave nadležnima u ovom ministarstvu gde je samo vođen njihov registar, ali ona nisu kontrolisana. Zakon se u međuvremenu promenio, pa bi evidenciju udruženja trebalo da vode opštine. Ali ni one nisu nadležne za kontrolu toka novca koji su ljudi uplaćivali u humanitarne svrhe.

Možda i sama činjenica da niko od nadležnih u Srbiji ne zna ko bi trebalo da kontroliše da li su pare od donacija otišle u prave ruke govori dovoljno koliko je ova oblast neuređena. A baš to stvara prostor za zloupotrebe. Priča o novcu koji je Srbija dala za Tijanu Ognjanović jedan je od povoda da se što pre reši ko će i kako kontrolisati novac prikupljan u humanitarnim akcijama.