Dobri i loši zločini

Podsetimo, 9. avgusta 1945. tačno u 11 časova i 2 minuta, Nagasaki je bio meta drugog od dva nuklearna napada koje su izveli Amerikanci u nastojanjima da primoraju Zemlju izlazećeg sunca da položi oružje, čime bi i najveća svetska klanica zabeležena do tada u ljudskoj istoriji bila konačno privedena kraju. Nekoliko dana pre toga (6. avgusta) žrtve nuklearnog napada bili su stanovnici Hirošime, i to sa još težim posledicama.
Atomski udari na dva japanska grada direktno su prouzrokovali smrt više od 200.000 ljudi, uglavnom civila, koji su sa velikim ratom imali jednako onoliko veze koliko su je imali i civili na ostalim meridijanima naše planete, nevoljno gurnuti u veliku nesreću izazvanu bolesnim ambicijama onih koji su ih u tom trenutku vodili.

Besmislena žrtva

Ministar Kjuma i sam je poreklom iz distrikta Nagasaki i teško je verovati da mu još od najranijeg detinjstva duboko u dušu nije usađeno shvatanje o tragičnim posledicama upotrebe oružja za masovno uništavanje. Pa ipak, usudio se da opravda zločin. Da bi stvar bila još tragičnija, iz Kjuminih reči proizilazi da je vredelo žrtvovati tih 200.000 duša samo iz jednog razloga – da bi Japan u Drugom svetskom ratu bio poražen i ponižen od strane Amerikanaca, a ne od strane Rusa! Šta li o tome misle potomci stradalih i oni koji su, zahvaljujući ko zna kakvoj sreći, uspeli da prežive ratnu strahotu.

U trenutku dok su predsednici dve velike vojne sile (SAD i Rusije) Džordž Buš i Vladimir Putin razgovarali o tome kako svet na duži period izvesti na što bezbedniju stazu mira, Kjumina konstatacija o "dobroj atomskoj bombi" delovala je koliko besmisleno toliko i opasno. Dvostruki standardi u procenjivanju međunarodnih zbivanja nikada ranije nisu došli do sličnog stepena. A kada se takvim metodama služi najviši vojni činovnik zemlje koja već decenijama važi za "neagresivnu", sve izgleda još besmislenije.

Pre nekoliko dana u Moskvi je boravio generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer. Razgovarao je sa najvišim ruskim zvaničnicima, pa i predsednikom Putinom. Zaključak koji su iz svega izvukli analitičari jeste da su odnosi Rusije i alijanse ostali na prilično klimavim nogama i da postoji previše problema o kojima dve strane imaju sasvim suprotna gledišta. Sličan zaključak nameće se i posle susreta Putina i Buša, nazvanog egzotično – "samit jastoga", a upriličenog proteklog vikenda na imanju oca američkog predsednika.

I dalje ostaju otvorena pitanja iranskog nuklearnog programa, razmeštanja američkih raketnih sistema po Evropi, uključivanja u NATO zemalja iz tradicionalne ruske sfere uticaja, energetske budućnosti sveta, budućnosti Kosova i Metohije... Teško je bilo i verovati da u mestu Kenebankportu, država Mejn, na severoistočnoj atlantskoj obali mogu biti ispravljene sve krivine svetske politike, ali zaključak posle svega jeste da je ipak postignuto manje od očekivanog. Barem kada se na ovaj događaj gleda iz balkanskog rakursa.

Zato se i vredi vratiti "slučaju Kjuma" i njegovim mogućim posledicama. Naime, ako se u glavi ministra (koji je, srećom, smenjen po hitnom postupku) javljaju ideje da je opravdano uništavati države i narode, pa makar i sopstvene, samo zarad toga što se kod nekoga rodila sumnja da bi te države i ti narodi mogli da se ponašaju "nedruželjubivo", onda smo već na ivici nove svetske tragedije.

Čekajući nove varnice

Ali ako i ne idemo toliko daleko, zaključak o, najblaže rečeno, trajnom nesporazumu na relaciji Istok–Zapad no možemo izbeći. Rusija i Japan još od Drugog svetskog rata imaju neraščišćene račune oko četiri Kurilska ostrva. Na to se u svojoj konstataciji, na neki način, i osvrnuo ministar Kjuma. Problem je, međutim, u tome što on u ovaj nesporazum pokušava da uvuče i druge. Naime, Japan je, prvo kao okupirana zemlja, a potom i ponovo suverena, ostao pod jakom vojnom paskom SAD. Igranje tamošnjih vojnih krugova na tu kartu u komunikaciji sa Rusijom može da bude samo kontraproduktivno. 

Vikend partija ribolova u Kenebankportu, ako ništa drugo, ostaće zapamćena po tome što nikome od učesnika nije baš bilo po volji da posebno zaoštrava i dalje neusaglašene stavove. Vidljivo opuštena atmosfera teško da će biti pretočena u nešto opipljivije. Zato i ne bi trebalo da nas već za koji dan, kada umine atmosfera prisnosti iz letnjikovca porodice Buš, iznenade nove varnice, lako moguće sa neke treće strane.  

A onda će priča o "dobrim i lošim zločinima" ponovo doći na red.