Kajsije za Moskvu

Miokovci – Tek što se jutro odomaćilo u granama miokovačkih kajsija berači su, birajući račve za nogostup, krenuli naviše uz stabla po najbolje plodove. Otkinuta rukom sa grane, bez fleka i dve trećine zrela, ta voćka ovde vredi i plaća se 70 dinara i odmah tovari u šlepere za Moskvu, koji će još dvadesetak dana krstariti između čačanskog sela i ruske prestonice.
Berba je tek počela, ali se već sada na povijenim granama vidi da je rod kao u najboljim godinama. A koje su to?

– Možda je baš ova najbolja, ne pamtim ovoliki prinos – govori za "Politiku" Veljko Ilić (57) iz Miokovaca, u voćnjaku malo starijem od njega.

Iako zatečen u velikom poslu, ostavio je traktor, poveo nas do berača i samo pokazao rukom. Ima grana što su se sastavile sa zemljom, pa samo ruke nedostaju.

– Kod nas ovih dana rade berači iz Bojnika, njih jedanaestoro. Dali smo im konak, spremamo hranu i plaćamo 1.200 dinara po danu – veli Miroslav Ilić (35), Veljkov sin.

Ilići cene da će sa svojih 500 rodnih drveta sorte mađarska najbolja, u ove tri sedmice, skinuti oko šest vagona kajsija, od toga vagon i po branica za Rusiju. I naslednik nema reči za berićet.

– Zadovoljni smo i rodom i cenom. Pored izvozne, predajemo i kajsiju za sečenje od koje će se praviti kompot, po ceni od 40 dinara. Ostalu isporučujemo fabrici "Svislajon Takovo" na otvoren račun, što znači da će nam platiti po ceni koja se izvede na kraju, ne manjoj od 30 dinara – objašnjava Miroslav.

On i otac nasledili su deo voćnjaka od Veljkove tazbine, ali mlađi Ilić nije dozvolio da se ostane na tome.

– Pre dve godine posadio sam, prvi u selu, 370 stabala sorte roksana, koja stiže nešto kasnije. Veliki prinos očekuje se već u petoj godini. Naši stari nisu mnogo pazili na čestinu stabala, praveći velike razmake, a sada se sadi 600 drveta po hektaru – dodao je Miroslav.

Nadničari su juče ujutro s voljom stupili na dužnost, iako su odmah videli koliki ih posao čeka. Vođa grupe pustorečkih Roma, Bojan Katić (30), veli da se ovako bori za život:

– Bili smo dva meseca u Ritopeku na berbi trešanja, sad smo ovde, posle idemo u Blace, u šljive. Od ovog dinara hranim porodicu.

Dok razgovaramo, sa drveta nas sluša Bojanova supruga Tamara (21), ćuti i bere zlatne plodove. Već imaju dve ćerke i sina i izabrali su ovaj put da im obezbede hleb, ali se vidi da rade sa ’alalom.

Po broju stabala kajsija Miokovci su, verovatno, prvo selo u Srbiji. Zavičajac Miloš Obradović nedavno je napisao povesnicu naselja pa su za tu priliku sedmorica mlađih voćara pouzdano našla da Miokovci imaju 105 hektara pod kajsijom. Tim računom idući, veruje se da će ovog jula u ataru, posebno pogodnom za kajsiju, roditi oko 200 vagona.

Na pozdravu, Veljko Ilić nas je ispratio sve do sledeće kuće i tu svratio kod suseda Branka Topalovića, na čašicu razgovora. Njegov deo posla može i da pričeka, a zna da je u voćnjaku ostavio svoju odmenu Miroslava i njegovog starca Vasa Ilića iz Čačka, koji mu često pomaže.

Važno je da su Miokovčane i njihovu kajsiju ove godine mimoišla dva najveća belaja: kasni mraz i veliki grad. Samo zbog njih, voćnjaci u ovom selu rode i prerode tek svake druge ili treće godine. Ova je jedna od takvih, jer pored glavnog druma kroz Miokovce, čak na dvadesetak mesta, stoje table s porukom: "Otkup kajsija".