Isušivanje močvare

U prethodnih četvrt veka, sa krizama, ratovima, rasparčavanjemteritorije i akumulacijom svih oblika društvenih devijacija, politika se u Srbiji pretvorila u močvaru. Nije ni da je u komunizmu sve bilo idealno, ali je tek sa propašću komunističkog poretka i ulaskom u period turbulentne tranzicije politička močvara počela da napreduje, a zdravi segmenti društva da odlaze – ko u emigraciju, ko u defanzivu. Od kraja osamdesetih godina u našem i okolnim društvima imamo pojavu prave političke poplave koja je u slapovima plavila sektor po sektor društvene (infra)strukture, da bi konačno većina sektora, od ekonomije, preko prosvete, sve do zdravstva i kulture, ostala da gnjeca u vlažnom močvarnom stanju.

Teren je postao toliko klizav da ne samo da nije bio dobar za građane koji gotovo i da se ne sećaju vremena koje nije bilo obeleženo nekom vrstom krize, već je teren postao posebno klizav za političku elitu, kao i za druge kvazielite. Varaju se oni koji smatraju da su u prethodnih četvrt veka krize jedini profitirali političari, tajkuni i pokoja pevaljka. Mnogi političari su zglajznuli s vlasti, neki su skončaliprevremenom smrću, a mnogi nastavilida živeu strahu šta donosi dan, šta donosi noć, c obzirom na čestu naviku u našem političkom životu da svaka nova vlast najpre dobro pročešlja one koji su joj prethodili.

Nije bolje bilo ni tajkunima kod kojih su se periodično smenjivali periodi vrtoglavog rasta akcija, s periodima straha da ih neko ne priupita kako su za tako kratak rok nabildovali toliki kapital koji pored svega nije bilo lako ni sačuvati od onih koji su hteli, što „legalno”, što podzemnim putem, da ih „oporezuju”.

Konačno, nije bilo dobro ni pevaljkama, od kojih mnogai danas crnu vunu prede.

Dakle, u prethodnih četvrt veka uspeli smo da stvorimo sistem koji nije bio dobar ni za koga i u kome se niko nije osećao siguran. Neka vrsta živog blata u koje su propadali i najveći majstori vladanja i najveštiji tehničari vlasti, i najveći nakupci sirovih (tranzicionih) koža i najhrabriji gutači (i pucači) vatre.

Greška mnogih političara u prethodnih četvrt veka, pogotovo onih reformske orijentacije, bila je što su pokušali da seju pre nego što su se prihvatili zadatka da isuše močvaru koju su zatekli, pa se „zrno” reformi nije moglo primiti na takvoj jalovoj zemlji. Što je još gore, vlast im se, zbog svega toga, veoma često vraćala kao bumerang, jer se ne može koračati po močvari sa semenom u ruci, a da se ne propadne u močvarno tlo. Jednostavno govoreći, na močvarnom zemljištu reforme moraju da budu temeljne, jer se površne reforme kao bumerang vraćaju onome ko ih je inicirao. Još jednostavnije i potpuno narodski govoreći, redosled reformskih koraka treba da bude; pod jedan – isušivanje močvarnog tla i pravljenje zemlje na kojoj će nešto moći da nikne, pod dva – sađenje u takvu plodnu zemlju zrna zdravih reformi, i pod tri – negovanje i zalivanje zrna, pri čemu treba sa puno strpljivosti čekati da plod konačno nikne. Tako je uradio Deng Sijaoping u Kini nakon Maoa, tako je uradio Adenauer u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata, tako je uradio De Gol u Francuskoj stvarajući Petu republiku, i, konačno, tako su uradili svi reformisti od formata, koji su bili uspešni. Niko od njih nije bio prosto neka božanska i svemoguća ličnost, iako im se ne može osporiti lični talenat i hrabrost, već je iza svakoga od njih stajala struktura saradnika koji su bili sposobni, školovani i obrazovani i, što je najvažnije, nepotrošeni bauljanjem po močvarnom tlu u čije su se isušivanje zapustili.

Naposletku, ukoliko aktuelna politička elita Srbije, kako ona na vlasti, tako i ona u opoziciji, želi da ne bude samo uspešna već i zapamćena kao ona generacija koja je zaustavila propadanje društva i države, mora da se najpre zapusti u težak posao isušivanja močvare koja je stvorena u prethodnih četvrt veka. To konkretno znači „skrining” društveno-državnih struktura po dubini i razdvajanje žita od kukolja (taj „skrining” treba da uradimo i zbog procesa pridruživanja EU, ali pre svega treba da ga uradimo zbog sebe samih). Takođe, to znači pronalaženje nepotrošenih i školovanih ljudi, od čijeg će političkog predznaka biti važnija njihova sposobnost da se uhvate u koštac sa konkretnim problemima. Naposletku, ukoliko se svi zajedno, bez obzira ko je levo, ko je desno, ko je gore, ko je dole, ko je opozicija, ko je vlast, ne posvetimo primarnom zadatku isušivanja nasleđene močvare uskoro ćemo se svi u toj močvari udaviti, i kao i ranije niko neće biti siguran i nikome neće biti dobro – ni nezadovoljnom narodu, ali ni političarima, poslovnim ljudima i ostalim pripadnicima takozvane elite.

Naučni saradnik na Institutu društvenih nauka