Uslovni refleks za srpsku krivicu

„Fejsbuk je priznao Kosovo! Čestitam...”, obznanila je nedavno na Tviteru američka ambasadorka u Prištini Trejsi En Džejkobson. Upućenog posmatrača takva reakcija ne iznenađuje mnogo ali prostor koji je vest dobila u zapadnim medijima povod je za ponovno podsećanje na to koliko je medijska naklonost važna za eventualno naginjanje jedne zemlje nekom centru moći. Dok Priština uživa punu podršku kako američkog vladajućeg establišmenta tako i moćne medijske mašinerije (samo priznanje nezavisnosti na Fejsbuku dobilo je ceo afirmativan tekst u „Njujork tajmsu“) odnos prema Srbima nikao da izađe iz minusa. Građani Srbije, pa i oni neskriveno prozapadno orijentisani, ne mogu da savladaju osećaj gorčine kada vide uglavnom negativno predstavljanje svog naroda u zapadnim medijima, deceniju nakon„demokratskih promena”. U takvom tretmanu pojedini analitičari prepoznaju uzroke koji sve više utiču da kod prosečnog Srbina splasne nivo entuzijazma za Evropsku uniju i zapadni model uopšte.  Podsećaju da se srpsko klatno još klati između Istoka i Zapada i upozoravaju na realnu mogućnost se odbije od tvrdokorne stereotipe u Americi i Evropi i završi na drugoj strani.

Primera je pregršt. Samo u pomenutom „Njujork tajmsu” sa reputacijom najuticajnijeg lista na planeti u poslednjih nekoliko dana objavljivano je nekoliko tekstova iz pera različitih eksperata i „poznavalaca prilika na terenu” a svima je zajedničko da za nedaće na Balkanu krive Srbe. Tačnije, taj stereotip je mutirao u još opasniji oblik pa danas čak nije neophodno elaborirati za šta sve srpska strana snosi  krivicu jer je zapadni čitalac već stekao uslovni refleks da na pominjanje Srba ima negativnu emociju.

Na toj frekvenciji je i tekst novinarke i udovice Ričarda Holbruka Kati Marton gde ona upozorava na ćorsokak u kojem se nalazi Bosna i Hercegovina gotovo dve decenije posle Dejtona. Njen uradak obiluje dosad toliko puta viđenim stereotipima o ekskluzivnosti srpske krivice za krvavi raspad bivše države a na istoj adresi traži i krivca za trenutnu dezorijentisanost BiH.

Ona čak piše da je za vreme pregovora u Dejtonu muž od nje tražio da malo prošeta sa nekim prisutnih (srpskih) lidera i navuče ih na priču o deci i unucima.

„To je bila nemoguća misija: Ti ljudi su bili potpuno fokusirani na rat, na to kako da zadrže zemlju i moć. Današnja grupa bosanskih političara me podseća na one koje sam poznavala u Dejtonu”, piše Holbrukova udovica.

Kada „Njujork tajms” objavi ovakav tekst ne vredi mnogo ni naknadna pamet eksperata koji upozoravaju da je čuveni diplomata bio i odveć obazriv da bi tek tako prepustio dragocene goste slobodnoj dokolici. Inicijalnu štetu nanetu ovakvim tekstom ne može poništiti ni reakcija čitateljke iz Sarajeva koja površno poznavanje bosanske politike koje demonstrira Kati Marton slikovito dokazuje njenim istim takvim portretisanje glavnog grada BiH.

„Sarajevo nema ni 'elegantnu zgradu opere' (samo staro Narodno pozorište) niti 'jednu od najbogatijih biblioteka sveta'. U stvari za vreme poslednjeg konflikta Vijećnica je izgorela zajedno sa većinom svog blaga i još je u fazi rekonstrukcije”, piše čitateljka njujorškog dnevnika iz Sarajeva.

Istovremeno, kada na red dođu situacije u kojima je srpsko stanovništvo ugroženo ugao gledanja američkog javnog mnjenja ima šmek nekakve prećutne opravdanosti. Ekspert za ljudska prava sa Univerziteta Kolumbija tako svedoči o svom iskustvu o humanosti „Albanaca prema manjinama na Kosovu” dok je tamo boravio u periodu od 2000. do 2002. O martovskom pogromu koji se iz takve idile izrodio nešto više od godinu dana kasnije – nema ni reči.

Matrica negativnog odnosa prema Srbima ne menja se ni kada zahvati one pojedince kojima nema šta da se spočita. Tada se ton malo prilagodi jeziku činjenica ali taman toliko da se ostavi prostor za jedno sveznačno „ali”. To se najbolje moglo videti kada je pre nekoliko meseci nedeljnik „Njujorker” sa reputacijom glasila najrafiniranijih američkih intelektualaca doneo opširan portret Novaka Đokovića. Premda je pažnja „Njujorkera” ovde odjeknula kao signal da nas „Amerikanci konačno vide u pravom svetlu”, kako je prokomentarisao posetilac sajta jednih novina, pažnji javnosti nekako je promakao ton kojim odiše ceo tekst. Već sam naslov „Treći čovek” (iako je Đoković u tom trenutku već 85 nedelja bio prvi reket sveta) sugeriše da nije reč o neupitnoj pohvali jednom mladom i uspešnom čoveku.

Suptilno, kako to samo oni umeju, „Njujorker” faktografske podatke o uspesima Novaka Đokovića garnira jednim tonom iz kog provejava sumnja u to koliko je Đoković stvarno zaslužio da bude broj 1.

Autorka u jednom trenutku čak spekuliše da teniskom asu nedostaje „džentlmenstva” što je možda naznaka da on nije pravi Evropljanin i da je „šampion koji ne poštuje tradiciju na onaj način na koji to radi energični Španac ili elegantni Švajcarac”. Isti nedeljnik, na isti delikatan način obrađuje temu trgovine ljudskim organima na Kosovu na osnovu izveštaja Dika Martija i provlači tezu da su sve prilike da je i po tom pitanju reč o nekakvoj srpskoj ujdurmi.

Ovakva praksa nije nikava novost u teoriji medija. Skolonost štampe baratanju stereotipima dokazao je pre gotovo jednog veka pionir američkog novinarstva Volter Lipman. Zajedno sa kolegom Čarlsom Mercom uradio je studiju slučaja na primeru izveštavanja „Njujork tajmsa” o Oktobarskoj revoluciji u periodu od 1917. do 1920.  Zaključak je pokazao da su tekstovi bili daleko od nepristrasnih i da su mahom bili utemeljeni na onome „šta su novinari želeli da vide, a ne šta su stvarno videli”.

Prilično negativan stereotip koji se i dalje neguje o Srbiji u svetu daje nepregledan prostor i onima koji se na neki način sa njom sukobljavaju. Vredi podsetiti na napore američke lobističke kuće „Podesta grup” koja liniju odbrane Miroslava Miškovića zasniva na stereotipu o Srbiji kao Putinovom eksponentu na Balkanu, a srpsko vođstvo prikazuje kao balast za privatne preduzetnike.

Slika koja se neguje o Srbiji kao produženoj ruci Kremlja u istočnoj Evropi, koja se može tumačiti i kao svojevrsno odgurivanje od sebe, naročito je zbunjujuća u svetlu tinjajuće borbe kada se Istok i Zapad bore za svakog igrača u svom timu.