Pogled Ružice Sokić

Pozorište je stanje, mesto, tačka u kojoj se može razumeti anatomija čoveka. Poznavanje anatomije čoveka može izmeniti i odrediti živo.

                                                                                                                           Antonen Arto

Način kretanja kroz prostor, odraz je načina razmišljanja glumca. Misao je takođe kretanje.

Dok me posmatra velika glumica Ružica Sokić, razmišljam o sopstvenoj samoći ali i o prihvatanju drugog čoveka, osećam strah ali i olakšanje, delim energiju sa glumicom Sokić, do koje ona dolazi igrajući i velike zahtevne dramske i komične uloge i male tragikomične likove, igrajući i u pozorištu i na filmu i na televiziji, igrajući i Steriju i Bergmana i Aleksandra Popovića i Antona Pavloviča Čehova.

Pogled Ružice Sokić govori o osvajanju života, radosti pronalaženja smisla kroz stotine uloga, kroz stotine odigranih predstava, u pozorišnim salama velikim i malim, blistavim i skromnim, o zajedničkoj proširenoj energiji koja obuhvata i neugledne, i važne, i skromne, i ugledne gledaoce.

Pogled Ružice Sokić pokreće srce i misao gledaoca na putovanje tokom koga će gledalac otkriti neko novo svoje lično ja.

Pogled velike glumice Ružice Sokić je važan jer je on prostor promene.

Kako nastaje pogled Ružice Sokić?

Velika glumica pogled gradi neprekidnim kretanjem, radom, čitanjem, putovanjima, igranjem predstava, strahovima, nesigurnošću, radošću postignutog, druženjem, poštovanjem kolega, upornošću, čežnjom za majkom, razgovorima sa prijateljima, u borbi sa neprijateljima, na sceni, na skijama, družeći se sa životinjama i zapisujući svoja sećanja, pobeđujući bolesti i radujući se, i potpuno se predajući glumi.

Pogled velika glumica Ružica Sokić pronalazi u gladijatorskoj borbi sa svakodnevicom, i samom sobom.

Pogled gospođe Sokić je pre svega pogled glumice koja kao Olga u Čehovljevom komadu „Tri sestre” kaže: „Život će nas progutati, ali mi nećemo nestati… Posle nas pojaviće se možda šest, možda dvanaest takvih kao što smo mi dok najzad ne postanemo većina.”

Danas, 24. decembra, glumica Ružica Sokić i dramski pisac Anton Pavlović Čehov promatraju nas.

Ja govorim o datumu, času.

Njihov pogled govori: „Vidim velike tamne domove u kojima žive ljudi koji pate, ali jednom ćemo se sresti i ja i svi moji likovi i onda se nećemo sećati ni datuma, ni meseca, ni godine.”

Pogled glumice Ružice Sokić je prostor vere, nade i ljubavi.