Traže pomoć ili „svečano" zatvaranje

Valjevo – Svojevremeno su bili radnička elita ne samo u Valjevu, već mnogo šire, a danas na pitanje gde rade i šta rade odgovaraju pogledom okrenutim prema zemlji. U 2013. godini primili su jedino 12.000 dinara takozvane jednokratne pomoći iz gradske kase. Staž im nije povezan zbog neuplaćenih doprinosa tako da oni koji imaju uslove ne mogu u penziju, a zbog neoverenih knjižica veliki problem imaju sa lečenjem. Za jednog teško obolelog kolegu nedavno su morali iz sopstvenih praznih džepova da skupljaju novac kako bi mu produžili život i nadu.

 Ovo je jedan od epiloga privatizacije „Krušik-akumulatora”, čijih 120 radnika nije moglo svoje nevolje da kaže u krugu fabrike, već su se okupili u zgradi sedišta Gradskog sindikata, jer je izvesni penzionisani bezbednjak po nalogu poslodavaca negde iz „egzila” u Beogradu zabranio je ulazak, odnosno pristup  novinarima. Fabriku je 2007. godine kupila kompanija „Eurobalkan korporejšen” sa sedištima u Beogradu i na Kipru. Međutim, kada je krajem prošle godine okončana privatizacija zaposleni i reprezentativni Samostalni sindikat došli su do podataka o nepoštovanju ugovora o isplati minimalne zarade i falsifikovanju podataka koji su dostavljeni Agenciji za privatizaciju. Posle silnih natezanja i četiri puta vraćanja na neku vrstu popravnog – dobili su zeleno svetlo. Ipak, nešto kasnije Upravni odbor Agencije za privatizaciju zaključkom je tražio da se o tome izjasni i nadležna komisija. I dok su zaposleni zadovoljno trljali ruke, jer su svi dokazi bili na njihovoj strani, usledio je novi obrt i još jedna administrativna zavrzlama u kojoj je traženo da se ovaj vruć krompir sada nađe u rukama Vlade Srbije, kako bi se izvršio „upravni nadzor u postupanju agencije prema „Krušik-akumulatorima”.

– Agencija za privatizaciju je sve vreme, i pored  jasnih dokaza da kupci nisu ispoštovali ugovor, radila na našu štetu i štetu same države. Ta agonija mora da se prekine, i to jedino može da učini država i jasno kaže hoće li da aminuje nedobronamerne kupce ili da organizuje „svečano” zatvaranje fabrike. Podsećam, iako je račun fabrike u stalnoj blokadi oko 300 dana, mi i dalje dobijamo narudžbine kupaca, ali šta da radimo kada nemamo novca za repromaterijal a u fabriku mesecima ne dolaze ni poslodavci ni direktor – kaže Zoran Solunac, predsednik fabričkog Samostalnog sindikata.

 Nada Fišer je 30 godina radila na takozvanoj HD presi, a sada živi od pomoći u kući drugim ljudima, a ne libi se ni poslova u poljoprivredi. Veli da je na to primorana, jer živi kao podstanar. Njen kolega Vladan Tufegdžić, majstor u procesu izrade akumulatora, poznat je u kolektivu što je znao i po tri puta da prebaci normu. Posle privatizacije dočekao je da za preživljavanje zarađuje odlaskom u nadnicu.

 – Ovako nešto nisam mogao da pretpostavim ni u najgorem snu, jer su „Krušik-akumulatori” vodeća fabrika u zemlji i okruženju. Nema joj ravne, ali dođoše neki čudni i nevidljivi biznismeni i sve uništiše. Ljut sam na državu koja gleda propast jednog industrijskog bisera i ništa ne preduzima – veli Tufegdžić. I Goran Atolagić podseća da je fabrika radila u vreme bombardovanja 1990. godine i uredno isplaćivala zarade i druge obaveze. Mnogi radnici preživeli su pod njenim krovom nekoliko raketiranja, ali se plaše da će ovaj privatizacioni napad uspeti.

Tokom razgovora sa radnicima čuli smo da se najviše plaše zbog neoverenih knjižica, jer se ne zna kada će posle silnih stresova bolest pokucati i na njihova vrata. Međutim, rekli su nam da su naišli na nesebičnu podršku nekoliko lekara i medicinskog osoblja bolnice u Valjevu, koji posle radnog vremena dolaze kod njih kućama u vizitu bez ikakve novčane nadoknade.

Dok smo razgovarali sa radnicima sindikalac Zoran Mijatović saopštio je vest sa adrese poslodavaca da se od danas do daljega svi upućuju na kolektivni godišnji odmor.

Budo Novović